Нова искра

СТРАНА 3 3 8.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 1 1.

Крагујевшц

Над тим мрачним, хладним гробом Све ми шапће име Твоје, Успомене горке моје И растанак кобни с Тобом. Душа цвили, срце пишти, Дах замире тише, тише Кобна речца тишти, тишти : Сетно звони : Никад више, Никад више! Вллд. Р. Петковии. ~

јЗаскрс пркроде од Дра "рад. /1азаревића

аскинути су окови у које је природина била окована; окогшео је бели нокров којим су била покривена и поља и гора; нестало је ледене коре која је омотавала реке и потоке; али и дуга зима не напушта још своју власт без ма и последњег покушаја за свој опстанак. После првих благих сунчаних зракова на један мах натушти се небо, покрије се сивим лаким облацима, хладни северац гони их још на хитнији лет и из њих се у ковитлац спушта по који прамен снега; али све то не траје дуго: још само мало борбе и зима се побеђена повлачи леденоме северу. Настају дани пролећа. Први весник тих дана улетео је кроз отворен прозор у наш стан а пао је где је стигао; ми поздрављамо старога знанца из доба детињства, ми знамо тиху буба-мару , која нас свуде прати. Ко не познаје њу са њеним црвеним горњим крилима, са црним тачкицама по њима и црним грудним штитом са белим пегицама? Сви је знамо и сви је поздрављамо као првога весника пролећа, који је после свога, зимскога одмора први долетео да нам јави долазак пролећа! Ми смо поверовали маломе веснику иролећа и упутили смо своје кораке у поље и шуму, која је местимице избила и раскошно се окитила наједрелим пуиољцима ко;је ће данас сутра развити ветар развигор. У овој својој шетњи са одушевљењем пратимо развијање новога живота, васкрсавање природе из њезина дубокога сна. Из свеже траве и покрај жуборљива потока избијају ситне главице пољскога цвећа. Нестало је висибабе и осталог првог цвећа које готово испод снега издиже своју главу топлијем зраку у сусрет, и у место њега провиРУЈУ прве пољске љубичице и расипају свој дивни мирис. И ако још по који пут из сивих облака засипи ситан снег и часом покрије поља и ливаде, опет је победа сунца, толико сигурна, да и покрај тренутиог заснеживања наше тице певачице не мисле враћати се у села и градове, које су скоро оставиле, већ весело приносе грађу за своја гиезда у којима ће скоро брижљива женка испуњавати тегобну дужност материнску. И мало још па је пролеће одржало потпуну победу: озеленеле су горе и поља, процветале су воћке и из земље је избило безбројно много стабљичица које ће мало касније својим разнобојним цвећем чаробно окитити наша поља по дољама и брдима. Сад шума није више усамљена, сад више не кликће грабљиви кобац, не чује се урлик гладна вука нити суморно грактање гавранова кроз зимску маглу; све је ово замењено веселом песмом пернатих певачица које су нас оставиле кад је завладао студени север и завејао снегом, а сад их ево са топлога југа и

врелих афричких пустара, дошле су у свој прави завичај. Али сем њих приспеле су и остале одбеглице и нека нам није жао труда што ћемо редом показати наше најбоље познанике. Готово међу првима појављују се дивље гуске по барама и тршњацима. Ако су лепши дани крајем Фебруара, оне онда у дугачком низу, високо у ваздуху, лете своме завичају, шаљући му са висине поздраве својим монотоним гакањем. Уморене од далека пута оне падају на одмор где стижу а тек кад прикупе снаге оне траже стално место и гнезде се. Скоро одмах после дивље гуске долази нам стари познаник штрк. Морамо се мало позабавити око ове чудновате тице и по облику и по животу, а тим пре што је она пријатељ човеку и најрадије је у његовој близини. Штрк се гнезди на домовима и људи верују да им тиме срећу доноси и за то га штеде. Сем високога севера, штрк живи по целој Европи. Негде га има мало а негде више. Али њега сада нестаје из неких околина где га је пре било чешће, и тако се сада ређе виђа и у нашој непосредној околини, јер га је одагнало другојаче зидање кућа а можда и други какви нама непознати узроци. Штрк је тица селица и с јесени одлеће дубоко у унутрашњост Африке. Ум је у ове тице врло добро развијен и она брзо уочи ко јој је наклоњен а ко не; распознаје опасне личности и безопасне. Многи сматрају штрка за доброћудну животињу, али он то није. Он је у истини опаки убица, који приликом напада и на гнезда својих сродних и убија све што у њима нађе. Штрк је, као што је мало пре споменуто, наклоњен човеку, али није лако објаснити од куда је та наклоност, сем ако иије отуда што га човек очигледно штеди. Ово 1 је у толико вероватније што само домаћи штрк показује 1 ту наклоност према човеку, а међутим усамљени шумски штрк бежи од човека. ! о Занимљиво је посматрати како се млади штркови уче летењу. У први мах, кад осете своја крила, они се са свога гнезда спусте само до стреје дома на коме су се излегли, а међутим стари, како опазе вољу својих младих за летењем, одмах их и потпомажу у њихову подузећу показујући им примером како се лети са крова на кров; а кад можда опазе да им тај покушај успева и да се могу ослонити на своја крила, они се уиусте и на лет преко села, али се у вече враћају у гнездо на ноћиште. Но временом се све више и више губи наклоност гнезду а кад већ приспе и време да и стари и млади оставе свој завичај, онда одлете у далеке земље на зимовање. Пре него што се крену на пут, прикупе се сви штркови из једне околине на какву мочарну ливаду и свакога их дана има све више и више на окуну и скупови им трају све дуже. Већ крајем јула или ночетком августа држе велику смотру при којој побију све оне који нису способни за далеки пут, па онда, пошто су неко време проклапарали својим дугачким кљуновима, дигну се у вис и журно лете своме циљу поздрављајући још дуго своју постојбину гласним клапарањем. У почетку марта дошла је већ и иољска гиева. Та ко не зна тог малог весника пролећа који се из дубине душе кличући пење у вис изнад свежих орница. Њена песма толико заноси, њено је одушевљење тако велико, као да је она само и створена зато да пева плавоме небу и топломе зраку у који се диже, заносећи се и сама својом усхићеном песмом. Она је право чедо ваздуха и светлости. Кад заруди зора и први сунчани зраци избију по плавоме јутарњем небу, она се диже у вис и усхићено поздравља нови дан, а и кад сунце клоне западу она се песмом опрашта од њега. И мислиоци и велики песници нису штедели пера свога да са усхићењем узнесу прву певачицу пролећа. Сем шеве, готово у исто време, појављује се и црвенда/Г да развесели нашу тек мало озеленелу шуму и поља, а такође долазе редом и многе друге певачице. Мало касније стижу и друге селице из далеких крајева своме огњишту, а међу њима дивљи голубови. Још мало доцније па се чује и умилно гукање грлице која са врха стабла у зеленом лишћу призива друга у љубави.