Нова искра

СТРАНА 3 70. Н О В А

униђе у њихову кућу богаташ Н.; погледа обоје неким Јкудним погледом, сједе на једну малу искривљену троногу столицу и пб т ге: — Тридесет је дана како путујем без престанка, тридесет конака сам конаковао, док сам дошао до жељенога мјеста. Љепота твога сина на далеко се прочула, па се чула и у моме сјајноме двору. Моја јединица шћерка непрестано о њему мисли и о њему сања. . . . Вели: умријеће, ако се не назове његовом љубом. И ето стога, за љубав своје јединице шћерке, дошао сам да те замолим да ми поклониш свога сина; њему Ку дати јединицу шћерку, а теби Ку, мјесто ове мале, прљаве кућице, саградити сјајне дворе у којима ћеш моћи као најсрећнија жена уживати све што твоје добро срце зажели. ... Ја се надам, да ми нећеш молбу одбитп, ради среће и твоје и твога доброга сина. Мајка претрну и задрхга врло; затим покри лице рукама и врисну колико је грло донесе.... Живота прилетје мајци, наслони јој главу иа бујне груди своје и рече: — Мајко, шта ти би? Од чега си се препала? И кад видје да му се мајка поврати, стаде пред богаташа и овако поче говорити. — Велики господару! Ја се заиста чудим и дивим толикој смјелости и великој жртви коју си поднио — и подносиш — за своју шћерку. Али упамти ово : Ја имам само једну мајку — осјем мајке никог другог до Вога! њоме се дичим, заклињем и за њу живим. Видиш је ослабјелу, изнемоглу као да ће скорим умријети, па ипак она за мене живи, јер има само мене .. . . Ми смо заиста сцромашни и с тога ти велика хвала на великој понуди твојој. Но ја волим уза своју стару изнемоглу мајку и своју сиротињу, него уз каково богаство са проклеством. Иди, господару, нека ти је срећан сваки твој корак, 1поздрави своју јединицу шћерку и поклони је коме хоћеш, ја сам и овим врло задовољан. Богаташ га погледа значајно, пошутје мало, затим му приступи, пољуби га у мушке образе, дубоко уздахну и оде без обзира. А кад видје мајка шта и како учини Живота са оним богаташем, скочи као неком силом натјерана, рашири своје мршаве руке и радосно иовика: — Сине Живота, жив био својој мајци и нека ти је од данас и вазда алал и нросто мајчино млијеко! — па му се сави око врата. * Ирођоше неколико мјесеци. Мајка Животина остарјела, изнемогла, само што сједи и Богу се моли за здравл.е и дуг живот свога једињка сина. Често се моли Богу, да је Бог поживи, те да дочека Животу ожењена и смирена, па макар да одмах умре ... То је говорила и њему самом, а он се само смјешкао .... Али једнога лијепога дана однекуд стугш у њихову скромну кућицу неки млад човјек сав у срми и у чистом злату, а оружан од главе до пете, застаде мајку и сина за софром, па да их не помета, сједе на ону клупу која је била тик уз врата. —■ Које добро, брате ? — упита Живота гледајући му час у очи час у његово свијетло оружје. Гост као да је био сјетан, замишљен ли, тек по његову лицу и понашању могло се опазити, да је био веома узрујан. Животина мајка попусти кашику, окрену се право ирема дошљаку и рече мирно:

И С К Р А БРОЈ 12.

— Синко, како ми се чини, ти као да доносиш некакав глас шта ли? Акоимашто, реци нам, не криј, треба да чујемо. Гост се искашља, одахну и поче гласно: — Ја сам народни гласник! Народ се српски диже на оружје, народ ме шаље да ово јавим свима и свакоме.... Живота осјети да га нешто силно дотакну до срца. Жудним погледом погледа гласника и мирно развуче: — И ти, брате, дође, да нама тај абер донесеш? — Ја, Живота брате — настави глачник мирно : дођох да ти јавим, да се наша драга браћа Срби дижу за свети часни крст и слободу златну. Народ српски и тебе позива, његова је воља да и ти станеш у часне редове српских осветара, да рахат пођеш онамо куда пођу и сва остала браћа наша — у свети бој, за срећу и славу нашу, за спас наше премиле домовине. Животи стадоше очи и укоченим погледом погледа своју остарјелу мајку.... И он је гледаше дуго, нетренимице, гледаше је тако жудно, тако слатко. ... И за тренут ока он бијаше уз њу и држаше је чврсто загрљену. Његова добра мајка у почетку бијаше врло иотресена онијем гласом, али се напошљетку примири мало, јер видје уза себе својега премилога сина, јер осјети на своме лицу врелу сузу из његовијех жаркијех очију. И као да се иза сна трже, гледаше га дуго и дуго и жарко љубљаше његово успламтјело лице, шапућући тихо некакву молитву.... И најпослије Живота поче тихо и благо, некако молећим гласом: — Мајко, слатка мајко моја, родитељу мој! Чу ли ти шта овај брат наш рече, какав нам абер донесе? Моја се браћа дижу за свети часни крст, за слободу, за спасеније наше и наше домовине. .. . И мој се родитељ борио и пао за то, па није право, није ни поФално да ја, син његов, сједим скрштенијех руку и слушам јаде и покоре браће и сестара мојих. . . . Мајко, аманет свога оца ваља да испуним. Кроз час два хоћу да сам међу осталом браћом својом и стога те ево, мајко, родитељу мој, молим : —- благослови! Живота клече пред својом мајком и саже главу земљи. Мајка застријепе лахко и готово као да клону. И силом прибра сву сна гусвоју. Тих, миран, блажен поглед баци на својега сина, десном се руком дохвати до главе његове, подиже очи у оно вјечно плаво небо и тихо, мирно прошапута: — Живота, сине, животе мој, благосиљам те : иди, срећно ти било! Иди! Српсго те зове за свети крст, за слободу и спас наше миле домовине! Сарајвво. О Ф ј Др. Светозар Милетић (УСПОМЕНЕ И РЕФЛЕКСИЈЕ 0 Н.ЕГ0ВУ ЖИВОТУ И РАДУ). — Проф. Г. Герши^ (свршетак) Та је интересна црта у психологији народа или «гомиле" била у том, што народ и после свих преварених нада и очекивања не само да није обрнуо леђа Милетићу, не само да се није повео за злурадом дреком његових противника, него је, напротив, чврсто стајао уз њега, стајао као организована и срчана политичка војска под