Нова искра

БРОЈ 12.

II 0 В А И

СТРА11А 371.

заставом, готов да под његовом врховном командом и даље истраје на мегдану, да се бори за свој национални опстанак и да протестује против обести и притиска шовинизмом опијених Маџара. Чим се може објаснити толика народна оданост једноме човеку, толико пожртвовање и толика готовост за даљу борбу у критичким тренуцима, кад се губе и ишчезавају сви изгледи на ма какав успех? То је веома интересно питање, на које нам може одговорити само психологија народа или психологија гомиле, а снецијално још и једна студија о психичком стању угарског Српства у време, кад се Милетић појавио на политичкој позорници и кад је повео коло нове уставне национално-политичке борбе. Ја ћу покушати да се упустим у расправљање тога колико занимљивога толико и несумњиво озбиљнога и тешкога питања, али то не могу учинити у овоме тренутку, из простога узрока што услед нагомиланих службеиих послова немам довољно потребнога мира и доколице за такву психолошку студију. Година 1868. бегае у многоме погледу веома значајна како лично за Милетића тако и за цео српски народ у Угарској. Пошто поравнање између Беча и Маџара беше већ свршен Факт, пошто се стара Аустрија претворила у нову дуалистичку Аусгро-Угарску, те сад Немци и Маџари веК поделише и утврдише своју превласт над осталим народностима, а нарочито над Словенима, то је сад било за Србе и остале немаџарске народности у Угарској од нарочига интереса питање, како ће Маџари искупити своја још 184У. год. у Сегедину, па и доцније, у мучним тренуцима, толико пута свечано понављана обећања о правичном решењу питања народности у Угарској. Сад су Маџари били господари ситуације, господари у унутра,шњем уређењу своје краљевине Угарске; добили су своје министарство и потпуну независну унутрашњу управу, па је сад ваљало видети : хоће ли имати бар још толико каваљерства да, у оквиру своје државе и њезина устава и не крњећи ни у чем њену целокупност и доминантни положај маџарског племена, ипак путем закона пруже народностима бар најпотребнија јемства и услове за њихов национални опстанак и њихово развијање. Ма колико да се могло, као што већ напред поменух, по држању Маџара после закључене погодбе с Вечом већ од прилике назирати како ће се они понашати и при решавању питања о народностима, ипак је било још некога зрачка наде, да ће колико толико водити рачуна о својим негдашњим толико звучним Фразама и обећањима, и да ће имати још толико политичке увиђавности, те да виде, да баш сам добро схваћени интерес Угарске тражи да се једном прекине та унутрашња народносна расггра, која Угарску слаби и разрива. И дође најзад и тај жељно и радознало очекивани тренутак. То је било у саборској сесији од год. 185.8. У октобру те године зак. предлог о „равноправности народности« изнесен је и иретресан у саборском одбору а затим и у самом сабору. Међу народносним посланицама, који су учествовали у дебати како у одбору тако и у сабору, на првом је месту стајао Милетић; његова беседа у одбору а затим још већа и значајнија у сабору биле су одиста праве научне расправе о томе питању; оне су ремек темељите студије и парламентарне речитости. Тако су исто били значајни и његови говори при претресу законског предлога о православној српској и румунској народно-црквеној автономији. Милетић је ту, верно потпомогнут осталим својим друговима, био потпуно на висини својега задатка и положаја и очитао је Маџарима усред њихова сабора оштру лекцију. Разлоге његове они нису могли побити, него су просто већином изгласали један закон, који је био горка иронија на све оно. што су некад Маџари обећавали и што се могло захтевати и очекивати у једној модериој уставној држави за иоле правично решење националнога питања. Такво решење питања о народностима беше велики удар за све немаџарске народности, а специјално за Србе; оно паде као тежак камен на већ толико измучене груди српскога народа, али је оно било још нарочито судбоносно за Милетића и његов даљи рад. Наступио је у његовој политичкој каријери опет један критички тренутак, иза којега је морао доћи ирелом у целоме даљем политичком раду и држању Милетићеву. Ту је Милетић прешао Рубикон, ту је пала коцка,

која је после дуге јуначке борбе довела најзад до — катастроФе. Одиста, кад се свршила парламентарна кампања око закона о народностима, и то свршила онако како сам мало час казао, онда је за Милетића и за целу његову странку било јасно, да је завршена ера надања, погађања и споразумевања, а да је куцнуо час, где се мора или абдицирати или одлучно угазити у тако тетпку и ризичну борбу против маџарског притиска и шовинизма. Настала је ера одсудне опозиције. Милетић се није ни за часак ломио и предомишљао, него је одважно и мушки развио барјак опозиције, запливао, дакле, поново у тај опасни политички вртлог. То је био сад иов одсек у политичкој историји угарскога Српства и у личној историји Милетићевој, одсек пун тешких искушења, големе борбе и великих жртава, при чему је Милетић вазда предњачио и био први на мегдану и на — нишану. Отворила се жива ватра и борба на свима линијама: борба на политичком и пзрламентарном пољу с маџарском владом и већином, борба на народноцрквеном пољу с јерархијом, борба на пољу велике српске мисли са разним противничким елементима и у Факторима, а специјално још са Христићевим бирократскиполицијским системом у Србији и са журналистичким трабантима тога система и те владе и т. д. Ту су се сад почели један за другим низати значајни моменти и догађаји у животу и раду Милетићеву, које бих ја сад требало овде редом да додирујем и описујем. Све ово што сам до сад у овом цењеном часопису овако летимично иснричао и описао из живота Милетићева може се сматрати тек само као увод у његову биограФију; ја сам стигао досад да додирнем тек само прве почетне стадије његова политичког и друштвеног делања, а сад тек ваља ући у опис свих његових големих, многостраних и тако интензивних радова и трудова на свим скоро пољима народна живота. Предамном стоји још тако велики и богато наслаган материјал који ја треба да савладам, да средим и да из њега изведем бар приближно верну и прецизно израђену слику великога покојника. Мислим да ће ми поштовани читаоци овога часописа признати, да је то једна студија коју ваља или израдити добро или — никако. За добру израду ја, на жалост, у овоме тренутку, као што већ напред рекох, апсолутно немам довољно времена а да тек ма како нешто набацам, то нећу и не могу. Стога молим све оне, који се за ову студију интересују, да ми не замере, што засад морам овде ове моје успомене и рефлексије о Милетићеву животу и раду да прекинем и заврншм сматрајући то тек као први део задатка који сам на се примио. Задржавам право, а у исто време примам на се и обвезу, да други завршни део ових својих успомена и реФлексија публикујем, ако Бог да, што скорије, чим од својих нагомиланих дужности и послова могнем откинути нешто слободнија времена, те да до краја израдим ову скицу, коју сам отпочео с толико љубави и пијетета према сенци својега неумрлога ментора.

-О-

Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛИСКИ НАПИСАО Х ДТПЛММТ, 11Л Л\11ТС>14Х1:

Владислав бавић (НАСТАВАК) XXII Ј1 и ти ј д ре него што је Јестира Прина. могла своје мисли и видети шта да се ради према новом чудном стању ствари, чуше се звуци војне музике која се приближаваше једном побочном улицом. Она објављи. ваше да са старешинама и грађанима долази литија општин.