Нова искра

СТРАНА 372.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 12.

ској кући, где је по обичају, који је одавно био утврђен, пречасни Г. Дпмесдел имао да говори своју проповед о Избору. У брзо се указа глава литије, са достојанственим и лаганим кораком, како скрену за један угао крчећи себи пута до трга. Прво дође музика. Она је била од разних инструмената, можда несавршено састављених једно са другим и еа којима се свирало без особите вештине, али који су ипак постизали оно ради чега се хармонија добоша и труба обраКала гомили — а то је да даду узвишенији и јуначнији изглед призору који се догађао на тргу. Мала Висерка испочетка пљескаше рукама, паондау треиутку изгуби немирно узбуђење због којега је била у сталној трзавици целога јутра; она гледаше немо, и изгледаше да се уздиже као каква морска птица па дугим таласима и вихорима музике. Али је у првашње расположење поврати сунчев одсјај са штитова и светлог оружја војника који иђаху за музиком као почасна пратња литији. Та чета војника која се још одржава из прошлих времена са старом и часном славом -— није била од најамника. У њеним редовима беху џентлемени који у себи осећаху ратни позив и тражаху да усиоставе неку врсту Војничког Удружења где би, као у удружењу Ритера Темплера, могли изучавати ратну науку и њезину примену, у колико им то допушта њихово мирно занимање. Уважење, које је у то доба имао војнички ред, могло се видети из поносног држања сваког појединца у овој чети. Неколицина од њих, својом службом у Холандији и на другим бојиштима јевропским, с правом су заслуживали име и понос војника. Уз то сви обучени у сјајне оклопе и са перјем које трепташе над њиховим светлим морионима, беху од утиска какав не може постићи никаква модерна војска.Ипак су цивилни великодостојници, који иђаху одмах иза војне пратње, још више заслуживали пажњу посматрачеву. И по самој спољашности беху величанствени, те према њима холи корак војника изгледаше простачки ако не глупачки. То беше доба у коме је дар цењен много мање него данас, али се зато много више поштовала јака грађа која је давала чврстину и достојаиство карактеру. Народ је био наследио особину да поштује; а та се особина у потомцима налази у малим размерама и много слабије, ако још у опште и постоји тај осећај уваж.ења и поштовања јавних радника. Та промена може бити и добра и рђава, а делимично и јесте то обоје. У тим старим данима инглиски дошљак на овим суровим обалама (будући оставио краља, племиће и све ступње власничког реда, док су у њему још били силни осећај и потреба за поштовањем) одавао је то поштовање седој коси, достојанственом челу старости или непорочном поштењу, крепкој мудрости или тужном искуству т. ј. даровима оне високе и ретке врсте, који откривају сталне идеје и тиме имају право на опште поштовање. Ови први државници, као Врадстрит, Ендикот, Дадли, Белингам и остали, које на власт уздиже избор народа, изгледа да нису били Бог зна еако даровити, већ су се одликовали више мудром трезвеношћу него делатношћу духа. Они су имали душевне снаге и самопоуздања, те у даиима искушења и опасноети стајаху чврсто на бранику државних интереса као хриди против бурнпх таласа. Те црте оваквог карактера беху јасно предсгављене у четвртастом облику лика и јакој телесној грађи нових насеобинских старешина. Што се тиче држања природног ауторитета, мајка отаџбина не би била постиђена да види све во^е нове демокрације као чланове Горњега Дома или Тајног Краљевског Савета. Одмах иза старешина иђаше млади и високо цењени свештеник, са чијих се усана очекивала побожна проповед приликом годишњег избора. У то доба тражило се више духовне спремности за његов положај него за политичку улогу; јер — не обзирући се на више мотиве у поштовању народа, које се граничило са обожавањем, био је и подстицај довољно јак да се најсилније амбиције задобију у службу. Па и сама политичка власт била је у присенку моћних свештеника. Који га гледаху сада, држаху да, од како је Г. Димесдел први пут стуиио ногом на обалу Нове Инглиске, није никад показао толико енергије која се виђаше у ходу

и изгледу којим одржаваше своје место у литији. Корак му није клецао као до сада, стас му не беше погурен, нити му рука почиваше на срцу. Ипак, ко би свештеника боље загледао, опазио би да његова снага није била телесна. Она је могла бити само духовна, коју су му улили анђелски посланици. Она је могла бити утицај оног силног напитка који се справља једино у ватреној пећи дуго гоњених мисли. Или је, може бити, његов осетљиви темперамент био оснажен гласном и шумном музиком која се дизала небу и која је подигла и њега својим таласима. Међутим његов поглед био је тако замишљен да је било сумњиво, да ли је Г. Димесдел и чуо музику. Његово тело било је туна и кретало се у напред са необичном снагом; али где је био његов дух? Далеко и дубоко у својим властитим пределима, занимајући се натнриродном делатношћу, да у ред стави ток узвишених мисли које ће се ускоро појавити. За то ваљда и не чујаше ништа, не виђаше ништа, не знађаше ништа од онога што се догађало око њега; али духовни елеменат .узе слабо тело и понесе га, не осећајући терет, и преображавајући га у дух себи идентичан. Људи јакога духа, који су постали болесни, имају моћ да у даној прилици силним напором скупе живот од неколико дана, па онда буду мртви за толико исто врвхме. Јестира Прина гледаше нетренимице у свештеника, осећајући неку кобну власт на себи, али од куда и како не знађаше рећи. Бејагпе свесна само тога да је тај утицај долазио из неке СФере врло удаље.не и која је била савршено изван њезина домашаја. Она замишљаше да ће уочити бар једну црту по којој би га познала. Она мишљаше на мрачну шуму са малом усамљеном долином, на љубав и страх и на маховином обраоло стабло где су, с руком у руци, мешали свој страсни разговор са жалостивним жубором потока. Како су се онда присно познавали! И је ли то онај човек? Она га сада једва познаваше. Он сада прође корачајући достојанствено са литијом уважених отаца, он који је недостижан у своме светском положају, а још мање у оном високом полету несимпатичних мисли, кроз које га сада угледа! Њен дух клону под уверењем да је све морало бити варка, и да у ствари нема никакве истинске везе између ње и свештеника. И Јестира је била још толико жена да му је мучно могла то опростити, — а најмање сада када се могао чути блиски корак њезине кобне судбине, све ближе и ближе! Та он је био у стању да се потпуно извуче из њихова заједничког света, док је она пипала у мраку и пружала своје хладне руке не налазећи га. Бисерка као да је видела и одговарала осећајима сноје мајке, или као да је и сама осећала удаљеност и неприступност у којима се свештеник налазио. Док је литија пролазила, дете је било узнемирено, вијући се тамо амо, баш као птичица која би сад хтела одлетети. Кад све прође, она погледа у лице Јестире Прине. —• »Мајко* рече: »је ли то онај исти свештеник што ме је пољубио крај потока?" »Буди мирна, драга мала Бисерка!® шапуташе јој мајка: »Не треба увек говорити на тргу о ономе што је било у шуми." «Ја нисам уверена да је то он! Тако чудновато изгледа!" настави дете. „Иначе ја бих отрчала к њему и молила га да ме пољуби сада, пред целим народом, баш као П1 то је учинио тамо пред старим, мрачним дрветима. Шта би свештеник рекао, мајко? Да ли би метнуо руку на срце, издерао се на ме и заповедио ми да одлазим ?" »Шта би друго рекао, Бисерка«, одговараше Јестира: »већ да није време пољупцима, и да се не треба љубити на тргу ? Добро је било, лудо дете, што му ниси притрчала!" Исто осећање према Г. Димесделу беше исказала још једна личност, чија настраност учини оно што би учинио мало ко од градских становника — то јест да отпочне разговор јавно са оном која је носила скерлетно слово. То беше Госпођа Хибинсова која, обучена врло раскошно, са штапом са златном дршком, беше дошла да види литију. Како је ова стара госпођа уживала глас (који ју је најзад и живота стао) да је она главни чаробник у свима врачаријама које су се непрестано догађале, гомила