Нова искра

С1'РАНА 374.

ИОВА

И С К Р А

ПРОЈ 12.

Сам глас по себи био је прави ^цар; јер кад слушалац не би нимало разумевао језик којим је проповедник говорио, ипак би био ношен тамо амо самим тоном и хармонијом његовом. Као у свакој другој музици, и у њему је било страсти и гкара, јаких или нежних узбуђења, исказаних да их разуме свако срце па ма где да је одгајено. И ако је глас био гушен црквеним зидовима, Јестира Прина слушаше га тако пажљиво, пратила га са тако силном симпатијом, да је проповед имала за њу неко значење сасвим изван неразумљивих речи. Те речи, кад би биле јасно разабране, можда би биле само груб медијум и оковале духовно значење, Овако, она је чула лагани тон сличан брујању ветра кад се спрема да отпочине. Она се дизаше, као и он, кроз постепене висине нежности и јачине, док јој се најзад не учини да је овај глас пуном јачином не уви у облак страха и свете величине. Па ипак, ма како да је био величанствен тај глас, у њему је увек био карактер туге. Гласно или нејасно изражавање бола — као да беше шапат или крик човечанства које пати и буди саучешКе у свакоме срцу. Каткад једино се могаше чути само тај дубоки патос, једва чујан, како јеца у сред немог ћутања. Али и онда кад би глас свештеников постао виши и заповеднички ■— када се смело дизао горе — а кад би достигао сву своју јачину и моћ, испуњујући цркву и крчећи себи пута кроз чврсте зидове и разлевајући се у слободном ваздуху —• и онда кад би слушалац пажљиво и с намером ослушнуо, могао је откритп исти узвик бола. Шта беше то? Јадање једнога људскога срца, пунога туге, можда и кривице, које исповеда своју тајну било бола, било кривице великоме срцу човечанства; које моли за његову симпатију или опроштај у сваком тренутку, у сваком акценту, и никад узалуд! Овај дубоки и стални пригушени тон био је оно што је свештенику давало његову особиту моћ. За све то време, Јестира стајаше као кип на подножју губилишта. И кад је глас свештеников не би задржавао ту, у самом том месту било је неодољиве привлачне снаге, јер одатле почиње њезин први час живота у срамоти. Њоме владаше осећај — мало одређен да би био мисао, али који притискиваше њезин дух — да је цео њен живот, и пре и после, био у вези са овим местом. Мала Бисерка, међутим, беше се одвојила од своје мајке и играше се слободно по тргу. Она увесељаваше мрачну гомилусвојим немирним и светлуцавим сјајем, баш као што каква шарена птица осветљава цело дрво са мрачним лишћем, верући се тамо амо, час виђена а час заклоњена у полу тами устрепталог лишћа. Њени су покрети били таласасти, али каткад оштри и неправилни. Они су давали доказа о немирној живости њезина духа, која је данас била двојином неуморнија, јер је почивала и одговарала немиру своје мајке. Гдегод би Висерка угледала ма шта што би изазвало њезину живу и луталачку радозналост, одмах би тамо потрчала. Пуританци гледаху на њу, па и ако се осмехиваху, ипак су били наклоњени да потврде да је дете ђавољег порекла, ио неописаној дражи лепоте и чудноватости која је сијала кроз њено лице и блистала у њезиној живости. Она отрча и загледа са у лице неком дивљем Индијанцу, осећајући да је његова природа још више дивља него ли њезина. Па онда, са урођеном смелошћу, али ипак са неком особитом резервом која је такође била карактеристична, одлете међу мрнаре, међу ту ветром опаљену децу океанову; а они је гледаху са дивљењем и чуђењем, као да је прамен морске пене узео на се облик девојчице са душом морских свитаца што се ноћу блескају испред лађина кљуна. Један од тих морепловаца — господар лађе, који је говорио са Јестиром Прином — беше тако задивљен Бисеркином појавом, да покуша ухватити је у намери да јој украде један пољубац. Пошто је видео да је њу исто тако немогућно ухватити као и какву птицу у ваздуху, он скиде златан ланац, којим беше обавијен његов шешир, и баци га детету. Бисерка га одмах омота око свога грла, тако вешто, да је изгледала као да је део ње саме, без чега би је било тешко замислити. »Је ли твоја мајка она жена са скерлетним словом?® упита мрнар. „Хоћеш ли јој однети једну поруку од моје стране ?"

„Ако ми порука буде годила, хоћу.'« одговори Бисерка. »Онда јој реци® настави он: „да сам ноново говорио са оним црним, погнутим доктором, и он узима на се да поведе са собом свога пријатеља, онога господина кога он толико воли, тамо преко мора. Стога нека се твоја мајка побрине само о себи и теби. Хоћеш ли јој рећи то, чедо вештичино ? (< »Госпођа Хибинсова вели да је мој отац Краљ Ветрова!" повика Бисерка са врашким осмејком. в Ако ме зовеш тим ружним именом, ја ћу му се жалити на тебе, и он ће ти лађу буром гонити ! 1< Летећи тамо-амо преко трга, дете се врати мајци и саопгнти јој поруку мрнареву. Јестрин дух, дотле јак, издржљив, најзад се сломи кад угледа црне и кобне сенке неизбежне Судбине, која се показа у тренутку кад је изгледало да је отворен пут и њој и свештенику из овог лавирнита беде. Док се њезин дух борио са ужасним страхом, који јој задајде морепловчева порука, она је имала да издржи још једно искушење. Око ње је било много лица из околине, која су често чула о скерлетном слову, и којима је оно престављано страшно гомилом лажних и претераних прича, али која га никада нису видела својим очима. Та лица, пошто су исцрпла друге врсте забављања, скупише се сада око Јестире Нрине са грубом и неотеоаном радозналошћу. Ма како да су била непажљива, ипак не пређоше известан круг од неколико аршина. На том растојању стадоше, привезана силом гнушања које им улеваше мистични знак. И цела група мрнара, кад угледа гомилу која се тиска, а чујући за значење скерлетног слова дође и умеша своја опаљена и разбојничка лица у круг гледалаца. Па и сами Индијанци, привучени радозналошћу белих људи, прокрадаху се кроз гомилу и упираху своје змијске очи на Јестирине груди, вероватно замишљајући, да она, која носи тај богато извезени знак, мора бпти од високог положаја и достојанства у свом народу. Најзад се и градски становници гураху ка истом месту и мучаху Јестиру Прину, можда више него сви остали, својим хладним, добро познатим погледом на њену давнашњу срамоту. Јестира гледаше и иозиаде иста лица оних матрона које су је очекивале при њезину изласку из тамнице пре седам година. Све су биле ту, изузев једне, најмлађе и једине која је имала сажаљења међу њима, и којој је она доцније сашила мртвачки покров.У последњем часу, кад се она спремала да далеко одбаци ватрено слово, оно је неким чудом привукло пажњу и постало предмет узбуђења, те на тај начин силније паљаше њезине груди, него икада после првога дана кад га је метнула на себе. Док је Јестира стајала у том мађијском кругу срама, док је лукава свирепост њене казне изгледала као да је навек прикова ту, дотле је дивни проповедник гледао доле са своје говорнице на слушаоце који му беху предали владу над својим духом. Свети свештеник у цркви! Шена са скерлетним словом на тргу ! Зар има дрског уображења које би смело и помислити да је исти ватрени жиг био на њима обојима! XXIII. О ТКРИИЕ СКЕРЛЕТНОГ СЛОВА Речити глас, који је носио собом душе слушалаца као на бурним таласима, најзад се умири. Наста тренутно ћутање, дубоко и немо као после пророчанских речи. Затим се диже жагор и пријатно брујање, као да слушаоци, ослобођени од мађије која их је била довела у пределе неког другога духа, долажаху себи од страха и дотадашњег дивљења. Потом гомила поче да се гуши на вратима црквеним. Сад, кад је проповед била свршена, требало им је удисати друкчији ваздух, који је боље одговарао грубом земаљском животу у који беху повраћени, него што је ова атмосФера коју је проповедник преобразио у пламене речи и испунио заносним духом својих мисли. На слободном ваздуху ово усхићење изливаше се у речима. Трг и улица жубораху на све стране потпуну хвалу о свештенику. Његови слушаоци не могаху мировати докле не кажу један другоме оно што је сваки боље знао него