Нова искра

ВРОЈ 12.

ИОВА II 0 К Р А

ОТРАНА 37.5.

што је овај могао чути или казати. По општој оведоџби, никада човек није говорио тако мудро, тако узвшиено и пуно светога духа као што је он говорио тога дана; нити је икад Небеска Истина очевидније говорила кроз смртна уста него кроз његова. Њезин утицај могао се очима видети како слази на њега, како влада њиме и стално га уздиже изван писане проповеди која лежаше пред њим, и испуњава га мислима које су му морале бити чудне исто тако као и његовим слушаоцима. Предмет проповеди изгледаше да је био однос Божанства ирема људским удружењима, са нарочитим погледом на Нову Инглиску коју су они неговали усред ове пустиње. И, у колико се приближавао крају, неки као пророчански дух беше сишао на њега, нагонећи га да му служи као што су му служили стари пророци у Израиљу, само с том разликом да где год су Јудеји пророци објављивали казну и пропаст своје домовине, његова је мисија била да пророкује високу и славну судбину за ново сакупљени народ Господњи. Али кроза све то, и кроз целу проповед, пробијао је неки дубок, тужни ниски тон патоса, који није могао бити протумачен друкчије већ као нриродна туга некога који ће скоро преминути. Да, њихов свеппеник, кога су они тако волели — и који је тако њих све волео, да није могао отићи на небо без дубока уздаха — слутио је своју рану смрт, слутио је да ће их оставити у сузама. Мисао, да је још за кратко време на земљи, додаде последњу моћ утицају који проповедник беше произвео; изгледало је као да је какав анђео у своме лету на небо затрептао својим сјајним крилима над народом за један тренутак —• светлост и сенка у исто доба . —. и просуо доле на њих дажду златних истина. Тако за пречаснога Г. Димесдела беше дошао један тренутак светлији и пунији живота, него и један пре тога или икоји после. Он стајаше у том часу на највишем врху моћи на који могаху лопети свештеника у првим данима Нове Инглиске духовни дарови, богато знање, сила речитости и глас непорочне светосги, у доба када је свештенички позив већ сам по себи био висок положај. Такво је било место које је заузимао свегитеник, кад саже своју главу напред на наслон говорнице, при крају ироповеди о Избору. Међутим Јестира Прина стајаше поред губилишта са скерлетним словом које је још увек као ватра сијало! Тад ое опет зачу шум музике и одмерени кораци војничке пратње која излажаше на црквена врата. Литија је имала да прође одатле до градске гостионице, где је требало да свечана гозба допуни церемонију. Стога, још једном, ред иоштованих и величанствених отаца пође напред кроз широку стазу народа, који се повуче назад, с пуно поштовања, на обе стране пред Гувернером и старешинама, старим и мудрим људима, светим духоврицима и свима који бејаху чувеии и одликовани. Кад ови бејаху на сред трга, народ их поздрави узвицима. То је био неодољив излив одушевљења, који беше распаљен у слушаоцима оном дивном отрујом речитости која је још брујала у њиховим ушима. Сваки осећаше снаге у себи и удисаше је из груди свога суседа. У гдркви једва беше савладана, а на отвореном пољу она се дизаше под небеса. Ту бејаше довољно људских бића, и у њима довољно високо изражених и хармоничних осећаја да произведу јачи глас него што га могу дати тонови буре или грома и ромор мора; и овај силни полет многих гласова стапаше се у један велики глас општим нагоном који прави исто тако једно велико срце од многих. Никада се са земљишга Нове Инглиске није подигао силнији узвик! Никада није на земљишту Нове Инглиске стајао човек толико поштован од стране својих смртних суграђана као овај проиоведник. А шта је он осећао тада? Зар се око његове главе у ваздуху није вио сјајни светокруг ? Пошто је био тако слављен од стране својих поштовалаца, да ли су његове ноге доиста газиле по земаљској ирашини? У пролазу литпје, све оче беху окренуте тамо где се виђаше свештеник како ступа напред међу цивилним достојанственицима и војничком пратњом. Узвик се лагано изгуби као шум, у колико један по један део гомиле доби прилику да види свештеника. Како је изгледао блед

и нејак у оред све своје славе! Снага или боље рећи надахнуће које га је одржавало док није изговорио свету поруку која је доносила своју снагу са неба — беше му одузета сада, пошто је њена дужност била потпуно извршена. Жар, који су приметили да се сија на његовим образима, беше се угасио као плам који се без наде губи над последњом жишком. Једва је, са тако мртвачком бојом, изгледало да је то лице живога човека; једва да је то био човек са животом у себи, јер клецаше. тако нервозно у својој снази, и ако не паде. Један од његове браће — честити Џон Вилсон видећи стан.е Г. Димесдела, коракну поуздано напред да му Понуди своју помоћ. Свештеник дрхтаво али одлучно одби понуђену старчеву руку Али он иђаше и даље, ако би се тако могло назвати његово кретање које је више личило на непоуздане напоре детиње које гледа мајчину руку пружену да га охрабри. И сада, ма како да оу били непримегни његови последњи кораци, он беше стигао наспрам добро познатог и временом поцрнелога губилишта, где је давно пре толиког времена Јестира Прина била јавно посрамљена. Ту и сада стајагае Јестира држећи малу Бисерку за руку! И скерлетно слово бејаше на њеним грудима! Овде се свештеник зауотави, ма да је музика настављала величанствени и весели марш по коме се кретала литија. Она га позиваше напред — напред на светковање — али он се овде заустави. Белингам га беше са страхом посматрао за време последњих тренугака. Он сад остави своје место у литији и приђе да му понуди помоћ, ј ер, судећи по изгледу Г. Димесдела, мораће пасти. Али бејаше нечега у изразу свештеникову што задржа старешину, и ако то беше човек који. се покорава ласно нејасним опоменама које долазе од једног духа другоме. Гомила гледаше за то време са страхом и чуђењем. У њеним очима ова земаљска слабост била је само нов облик небеске снаге; јер није сматрала за чудо ако се такав свети човек на њихове очи винуо горе, постајући магловитији и светлији и губећи се најзад у небеској светлости ! Он се крену ка губилишту, и пружи своје руке. »Јестира,« рече: »ходи овамо! Ходи к мени, моја мала Бисерка ! к Он их гледаше аветињским погледом; али је у исто доба у њему било нечега нежног и победничког. Дете одлете к њему као птпца и обави своје руке око његОвих колена. Јесгира Прина (лагано, као гоњена неизбежном судбом и против своје воље) такође приђе ближе, али се заустави пр.е него што дође до њега. У тај мах Роџер Чилингворт или се прогура кроз гомилу или се појави из земље, јер тако мрачан, смушен и очак беше његов поглед — покуша да одврати своју жртву од онога што беше наумила! Ма ш та да је било, тек старац јурну напред и ухвати свештеника за машину. в Ј1удаче, стани! Шта сте наумили?« шипуташе он. »Одби натраг ту жену ! Отерај то дете! Све ће бити добро! Немој оцрнити свој глас и умрети у сраму! Ја вас још могу спасти! Хоћете ли да осрамотите своју свету службу?" ,,А лукави! Чини ми се да си доцкан стигао!" одговори му свештеник гледајући му у очи са страхом али одлучно. „Твоја моћ није оно што је била! С Божјом помоћи, умаћи ћу ти сада!" Па опет пружи своју руку жени са скерлетним словом. »Јестира Прино," узвикну са збиљом која је у срце дирала: »У име Вога тако страшнога и тако милостивога, који ми даје своју милост да у овом тренутку могу учинити оно од чега ме је уздржао пре седам година мој тешки грех и бедна слабост, ходи ближе сада и . додај своју снагу мојој снази. Твоју снагу, Јестира! па нека буде по вољи коју ми је Госаод подарио! Томе се противи свом својом силом овај бедни и увређеии старац! — Свом својом силом и силом пакла! Ходи Јеотира, ходи! Помози ми попети се на ово губшшште!'' Гомила се беше узбудила. Лица од положаја и достојанства, која стајаху око свештеника, беху тако изненађена и тако им беше пејасно шта значи све то што гледаху. Немоћна да приме објашњење које им се наметаше и неподобна да друго измисле, остадоше само неми и мирни посматрачи суђења које Провиђење вршаше. Видеше све-