Нова искра

страна 37 6.

11 0 В А II С К Р А

№0Ј 12.

штеника, наслоњена на Јестирина плећа и подржавана њезином руком, како се ближи губилишту и пење уза степенмце; а мала рука у греху рођеног детета беше у његовој. Стари Роџер Чилингворт иђаше за њима, као неко који је у присној вези са драмом греха и туге у којој су сви имале своје улоге, те по томе имађаше права да присуствује последњој сцени. 8 Да си тражио широм земље, с( рече он свештенику гледајући га мрачно: »не би нашао ниједно место тако скривено — ниједно тако високо или тако ниско, где би ми могао умаћи, изузев ово губилиште!" »Нека је хваљен Онај који ме ту доводе!" одговори свештеник. Али ипак дрхташе и обрати се Јестири са изразом сумње и страха у својим очима, који се издаваху јасно и ако му лебдијаше слаби осмејак на уснама. »Зар ово није боље/ шапуташе: „него оно о чему сањасмо у шуми?« »Не знам! Не знам!« одговори она журно. »Боље? Погледај! Ми треба да умремо обоје, а и мала Бисерка са нама!" »Са тобом и са Бисерком нека буде Божја воља! с( рече свештеник: »А Бог је милостив! Пусти ме да извршим његову вољу коју је Он јасно показао пред мојим погледом. Јер ја сам, Јестира, на прагу смрти. Стога ме пусти да се пожурим узети на себе део својега срама!" Ослоњен на Јестиру Прину, а држећи за руку малу Бисерку, пречасни Г. Димесдел окрену се честитим и уваженим старешинама, светим духовницима, који му бејаху браћа, народу чије срце беше тако узбуђено, али пуно тужне симпатије, слутећи да се неко дубоко животно гштање — пуно греха, пуно бола и кајања —- има да открије пред њиме. Сунце са висина осветљаваше свештеника пуним сјајем, одвајајући га тако рећи од свију земаљских предмета, да исповеди своју кривицу пред судом Вечите Правде. »Народе Нове Инглиске!« повика високим, свечаним и величанственим гласом који се подиже иад њима — али са тугом у себи, а каткад са узвиком који се пробијао кроз неизмерну дубину кајања и бола. — »Ви, који сте ме волели! — Ви, који сте ме за свеца сматрали — погледајте ме овде, светског грешника! Ја стојим на месту где је требало да станем пре седам година, овде са овом женом, чија ме рука, више него слаба снага којом сам се дотетурао довде, одржава у овом страшном тренутку да не паднем лицем на земљу! Погледајте на скерлетно слово које Јестира носи! Сви сте се грозили од тога! Где год би се кренули, оно је бацало тужни сјај страха и ужасну одвратност око ње. Али овде, посред вас, стоји неко чијег се жига греха и срамоте нисте гнушали !« Овде изгледаше, да ће свештеник оставити неоткривен остатак тајне. Али он победи телесну слабост — а још више слабост срца — која се бораше за владу над њиме. Он одбаци сваку помоћ и корачи напред један корак испред жене и детета. »Жиг је био на њему ! с( настави он са неком врстом жестине. Био је решен да каже све. »Видело га је Божје око ! Анђели су увек указивали на њега! Ђаво је знао за њега и вређао га непрестано својим ватреним прстом. Али он беше жиг вешто сакрио од људи, и иђаше с вама као дух, јадикујући, јер беше тако чист у грешном свету, и тужан што беше далеко од своје небеске родбине! Сада, на самртноме часу, он стоји пред вама/ Он вас позива да опет погледате на Јестирино скерлето слово ! Он вам вели да је оно, са свим својим тајанственим ужасом, само сенка онога што он носи на својим грудима, и да је тај његов властити ватрени жиг само слика онога што га је пекло у дубини његова срца! Нека овде стану они који сумња ЈУ У Божји суд над грешником! Глете! Глете страхсвиту сведоџбу тога суда!" Грчевитим покретом уклони свештеничку ризу са својих груди. Тајна беше откривена! Алн би било безбожно описивати то откриће. За један тренутак, ноглед ужасом запрепашћене гомиле беше упрт у то аветињско чудо. А свештеник је стајао, са пламом победе на лицу, као онај који у кризи најсилнијега бола извојује себи победу. Па онда паде доле на губилиште. Јестира га подиже мало

и наслони му главу на своје груди. Стари Роџер Чиилингворт клече поред њега, са црним мрачним изразом, као да живот беше ишчезао из њега. «Ти си ми умакао!* понављаше више пута: «Ти се ми умакао ! сс »Нека ти Вог опрости!» рече свештеник. »Ти си такође тешко грешио!« Он скрете своје очи, које су се гасиле, са старца и упре их на жену и дете. »Моја мала Бисерка" изговори слабо, а на лицу му беше благ и мио осмејак, као осмех духа који се спрема да мирно отпочине. Сад, када терет беше скинут, изгледало је као да жели да се пошали и поигра са дететом. »Драга мала Бисерка, хоћеш ли ме пољубити сада? Онда ниси хтела тамо у шуми! Али сада хоћеш, је ли?« Бисерка пољуби његове усне. Мађије беху побеђене. Велики призор бола, у коме је то дивље дете учествовало, разви све њене осећаје љубави; и њене сузе, које падоше на лице њезина оца, биле су залога да ће она од сада знати за људске боле и радост; да се неће вечито борити са светом, већ бити жена у њему. »Јестира,* рече свештеник : «остај збогом!« »Зар се нећемо више видети ? с( шапуташе она. »Зар нећемо заједно проводити вечни живот? Извесно, извесно ми смо искупили једно друго оволиким болом ! Ти гледаш далеко у вечност тим великим очима које умиру! Реци ми шта видиш тамо ! (( »Мир, Јестира, мир!* рече јој он свечано и дрхтаво. »Закон који смо преступили, грех са ужасом откривен нека ти једино занимају миели! Јастреним! Бојим се. Можда се нећемо никад више, за то што зборависмо овојега Бога — кад нарушисмо однос међу нашим душама — никад више састати у вечном и чистом јединству! Бог зна! А Он је милостив! Он је доказао своју милост, више свега, у мојој беди, док сам на грудима носио ове ватрене муке! Али зашто је послао онога црнога, ужаснога старца да ми муке вечно распирује! Што ме је довео овде да умрем пред народом смрћу победнога срама! Да сам био поштеђен од и једне од ових мука, ја бих био изгубљен за навек! Нека је хваљено име Његово! Нека буде воља Његова! Збогом! сс XXIV. З дкључдк После дужег времена, колико је народу било довољио да уреди своје мисли у односу на горе описани догаЈјај, било је неколико прича о томе шта је све било на губилишту. Већина гледалаца сведочаху да су видели на грудима јаднога свештеника скерлетно слово — са свим налик на оно што га је носила Јестира Прина — утионуто у месо Што се тиче његова постанка, било је различних објашњења. Неки тврђаху да је пречасни Г. Димесдел, на сами дан кад је Јестира Прина први пут понела срамни знак, почео покајнички живот, и да је најзад завршио ужасним мучењем себе сама. Други, напротив, мишљаху да је знак постао тек много доцније, пошто га је стари Роџер Чилингворт, као моћан врач, изазвао с помоћу својих отровних напитака. Трећи опет — а ти су били у стању да познаду свештеникову особиту осетљивост и чудни утицај његова духа на тело — вероваху да је страшни знак био производ вечно раднога зуба кајања, који је прогризао из дубине срца наноље, и најзад јасно посведочио Небески Суд присуством овога слова. Читалац може бирати између ових теорија. Ми смо просули сву светлост коју смо могли добити о овоме предсказању, и сада, пошто је оно своје учинило, радо бисмо избрисали његову дубоку бразду из свога духа где ју је урезало дуго размишљања у врло немилој јасности. Чудновато је, при том, да су извесна лица, која су присуствовала целом призору, и тврдила да нису ни за тренутак скидала својих очију са пречаснога Г. Димесдела, порицала да је било икаквог знака па његовим грудима, управо колико и на грудима новорођенчета. Нити су, по њихову казивању, његове последње речи признавале, нити бар издалека наглашавале и најмање учешће