Нова искра

ПРОЈ 12. Н О 15 А И 0 К Р А СТРАНА 377.

од његове стране у греху због кога је Јестира Ирина носила скерлетно слово. По овим поштовања достојним сведоцима: свештеник, свестан да ће умрети — а такође и свестан да га гомила увршћује међу светитеље — желео је да, издишући у наручју ове пале жене, покаже свету како је ништавна људска честитост. Пошто је посветио цео живот људскоме духовноме добру, он је начинио од своје смрти причу, у намери да својим поштоваоцима даде велику и потребну поуку да смо, пред очима Бескрајне Чистоте, сви подједнаки грешници. Хтео је да их поучи: да је и најсветији међу нама само утолико умакао својим ближњима, да би могао јасно увидети милосрђе које нас штити, те да потпуније одбаци варку о људској заслузи која би, са неким правом, хтела погледати на више. Не доводећи у сумњу тако велику истину, нека нам је допуштено да ову последњу причу о Г. Димисделу сматрамо као пример оне непоколебљиве верности са којом пријатељи каквог човека — а особито кад је тај човек свештеник — бране његово име и оттда кад докази, јасни као сунчеви зраци на скерлетном слову, утврђују, да је са грехом умрљано и лажно створење од прашине. Сведочанства којих смо се држали — један стари рукопис, написан по усменим казивањима лица од којих су нека познавала Јестиру Пршту лично, а друга чула причу од сувременика — јасно утврђују погледе које смо рапије изсказали. Између многих поука, које нам пружа искуство једнога свештеника, ми једино стављамо ову у облику изреке: „Буди истинит! Буди истинит! Буди истинит! Слободно покажи свету ако не најгоре што је у теби, а оно неку црту по којој се то најгоре може закључити!« Р1ишта није било значајније него промепа која се извршила, одмах после смрти Г. Диминсдела, у понашању и изгледу онога старца званога Роџер Чилингворт. Сва његова снага, сва његова, животпа и интелектуална моћ, као да га наједном напустише, те доиста увехну, сасуши се и по готову ишчезе са овог света као ишчупана биљка која лежи спарена на сунцу. Тај несрећни човек беше узео за иравило свога живота: да систематски гони и да се свети! И кад више није било ђавољег иосла на земљи за њега, једино што беше остало овоме одрођеноме самртнику, било је да оде тамо где ће му његов господар наћи пуне руке посла и платити му по заслузи. Био би занимљив предмет испитивања питање: да ли мржња и љубав нису једно исто у основи својој? И једна и друга, у крајњем развитку, захтевају гтрисну везу и познавање срца; свак чини да осећајна храна и духовни живот једнога лица зависи о другом, свака оставља страсног љубавника, или не мање страснога мрзиоца, у очајању и тузи кад му предмета нестане. Философски посматране, обе страсти изгледају у суштини исте, изузев што се једна гледа у небеској светлости а друга у тамном и кобном сјају. У свету духова, стари лекар и свештеник — узајамне жртве на земљи — можда ће несвесно наћи да се сума њихове замаљске мржње и злобе претворила у златну љубав. Остављајући на страну свако разлагање, остаје нам да саопштимо читаоцу још једну чињеницу. Стари Роцер Чилингворт у својој болести (која је била исте године) и својом последњом вољом и тестаментом, чији су извршиоци били гувернер Белингам и пречасни Г. Вилсон, завешта велико имање, како овде тако и у Инглиској, малој Бисерки, кћери Јестире Прине. Тако Бисерка, вилинско дете, ђавољи изданак (као што многи тврђаху све дотле) постаде најбогатија наследица свога доба у Новоме Свету. Вероватно да ова околност изазва промену у понашању публике. Даје мајка са дететом остала овде, мала би Бисерка, чим је стасала за удају, могла помешати своју дивљу крв са потомком најпобожнијега од свих пуританаца. Али убрзо по смрти лекаревој, жена са скерлетним словом ишчезе, а и Бисерка с њом. За дуго година, и ако је овда онда нејасан глас о њима прокрчио себи пута преко мора (као безобличаи комад дрвета које таласи избаце на обалу са почетним словима имена), ипак никаквих поузданих вести не бејаше о њима. Прича о скерлетном слову претвори се у легенду. А моћ његова била је још јака и одржаваше у страшној

успомени губилиште на коме је издахнуо свештеник, као и градину крај мора где је становала Јестира Прина. Близу овог последњег места, нека деца играху се једно после подне, кад угледаше неку високу женску у сивој одећи где се приближује вратима градине. Та врата била су годинама затворена, али их она откључа. Било да зарђало гвожђе или труло дрво попустише њеној снази, било да се она увуче као сенка преко ових сметњи — тек она уђе ! На прагу застаде, окрете се на страну, јер ући сама у ту промену, и преко прага куће у којој негда струјаше живот, било је може бити тужније и жалосније него што је могла поднети. Али то беше само за тренутак, па ипак довољно дуг да се могло приметити скерлетно слово на њеним грудима. И Јестира Прина врати се и узе на себе давно остављени срам! Али где је била мала Бисерка? Ако је била још у животу, морала је бити у пуном развоју женске младости и лепоте. Нико не знађаше, нити се икад сазнаде потпуно тачно: да ли је вилинско дете отишло прерано у девојачки гроб, или је њена дивља богата ирирода била умекшана и спремљена за женску благу и нежну срећу. Али за остатак Јестирина живота било је знакова који су говорили да је она предмет љубави и пажње неких становника друге земље. Писма долажаху, са племићским знацима на себи, и ако за те знаке није знала инглиска хералдика. У колиби било је ствари за угодност и луксус, које Јестира није никад употребљавала, али које је само богаство могло купити, а Љубав измислити. Било је ситница, малих украса, драгоцених знакова вечите успомене, који су морали бити израђени нежним прстима по упутству срца које љуби. Једном видеше Јестиру како везе одело за новорођенче са таквом раскоши и уображењем, што би направили гтраву узбуну да се какво дете, тако обучено, појавило пред нашим трезвеним градом. Укратко, у граду се веровало да је Бисерка не само била у животу, већ и удата и срећна и да се сећала своје мајке, и да би се јако радовала кад би њена мајка била с њоме на њезину огњишту. Али је за Јестиру Прину било више стварног живота у Новој Инглиској него у тој непознатој земљи где је Бисерка свила себи огњиште. Овде је био њен грех; овде њена туга; овде је она имала да се каје. Она се вратила и поново узела на се — својом слободном вољом, јер и најоштрији старешина тога гвозденог доба не би јој то заповедио — знак чију смо црну историју напред испричали. Никада више није тај знак остављао њезине груди. Али у низу Јестириних година, које беху испуњене радом, мислима и самопожртвовањем, скерлетно слово престаде бити жиг који привлачи презрење и гнев људи, већ оличаваше нешто што изазива сажаљење и страх, као и поштовање. И како Јестира Прина не знађаше за себичност, нити живљаше ради своје забаве и личне користи, народ јој повераваше све своје туге и невоље, тражећи њезина савета као од лица које је прошло кроз многи јад. Нарочито жене у вечитим парницама, кад би њихова страст била рањена, презрена, згажбна, недостојноме иоклоњена, или кад је лутала и била грешна, или са тешким теретом срца које нико не цени, не тражи, — долажаху градини Јестире Прине, питајући зашто су тако бедне и шта је тому лек! Јестира их тешаше и световаше како је најбоље знала. Она их увераваше: да чврсто верује да ће у бољем доба, кад свет буде дозрео за то, кад то Небо буде хтело, Нова Истина бити откривена свету, која ће пиставити односе жене и човека на поузданој основи узајамне среће. Раније у животу, Јестира је узалуд уображавала да и она може бити та изабрана пророчица, али је одавно увидела немогућност да икаква мисија божанске и тајанствене истине буде иоверена жени грехом окаљаној, притиснутој срамом или која носи терет доживотне туге. Анђео и апостол новога открића мора доиста бити жена, али смерна, чиста, лепа и мудра; и она ће проповедати не кроз суморну тугу, већ кроз небеску радост; она ће показати како нас света љубав може усрећити најистинитијим примером таквог живота успехом крунисанога. Тако говораше Јесгира Прина, обарајући свој иоглед на скерлетно слово. А после много, много година, нов