Нова искра

ВРОЈ 12.

II 0 В А II С К Р А

СТРАМА 379.

од 50.000 марака, да би се тим потпомогла једна научна установа у почаст Вирхова. Најзад је министар Штут објавио, да је цар подарио јубилару велику златну медаљу за научне труде п прочитао је царево својеручно писмо. Ничега мало није било при светковању ове осамдесетопрвогодишњице. У свем свету радо признају да је седи лекар заслужио та ретка одликовања. Поред Пастера можда ниједан човек није имао већег утицаја на напредак модерне медицине. Несравњен лекар, клиничар, физиолог он је основао Целуларну Патологију; схватање правилно и плодно. Болест организма је само болест ћелије која сачињава и одржава тело. Ћелија је оно што је нападнуто — она је оно што треба чувати. У врло важним списима, Вирхов је развијао студију живе ћелије, њених модификација и трансФормација. Он је науци подигао пажње вредан споменик. Захвалност му дугује цело човечанство. Бг. Ч.

Сима Игуманов, српски добротвор. — Сима Андрејевић Игуманов подигао је у Призрену православну Богословију и оставио непокретно имање у Београду, кога је приход намењен на издржавање Вогословије и шкодовање младића из Старе Србије. У Турској он је урадио оно, што је Текелија урадио у Аустрији према својој могућности, месним потребама и приликама. Он је народни добротвор. Својим трудом и знојем он је зарадио капитал и жртвовао га своме роду и племену. Стога је вредно, ма у најкраћим цртама, да знамо његов живот. Сима је рођен на три Јерарха (30. јануара) 1804. г. Као сироче одрасте код свога брата, игумана у манастиру Св. Марка, са чега су га и звали „Игуманов Сима», по чему се доцније и пазвао Игуманов. Манастир је Св. Марка више села а изнад реке Корише, према Душановој ливади, на 3 часа од Призрена. Ту се Сима учио књизи код брата, ту је одрастао усред српских споменика и сдушао историју свога народа из уста самога парода. Око 1820. год. врати се у Нризрен својој кућм и почне да тргује. Године 1830. ступи у ортачину с пашом, да би могао подићи Фабрике на р. Бистрици више манастира Св. Аранђела, где је сахрањен Душан. Кад 1 83 5. год. уклоне из Призрена пашу, овај захвати Симин капитал од 200.000 гроша. Око тога је вођена парница. Сима продужи радњу. Оженио се Султаном из породице Вукића, која му роди кћер Софију и сина Манојла. Живео је и у Цариграду, а из њега се пресели с трговином у Одесу 1 846. год. Године 1861. Сима је преко Србије ишао у Призрен, и но црквама скупио јадне и жалосне дрвене путире и однео у Русију. Услед тога, махом су све цркве у Старој Србији добиле како књиге тако и окруте и утвари црквене. Од своје стране опет Сима је слао књиге и отварао школе. У Сиринићској жупи подигао је дивну школу о свом трошку, а у другпм местима помагао општине и својим моћним утицајем радио да се отварају школе. Како унапређење школа и свештенства поглавито зависи о митрополиту, Сима, да би за ту радњу придобио рашко-призренског митрополита Мелентија, пошље му из Русије на поклон митру, окрут, јеванђеље и диван сервис за домаћу употребу. Он је за скупе новце откупио више кућа и нлацева, иа је то све ујединио и подпгао палату за богоеловију под заштитом руске царевиие, у чему има огромну заслугу бивши руски Призренски консул И. С. Јастребов. Сима је нашао и учитеље, од којих треба споменути имена: ирве ректоре архимандрита Саву, и Ставрића, родом из Босне, који је свршио Кијевску духовну академију и о Симину трошку послат у Призрен. У том задеси Симу највећа несрећа: умре му у Курску јединац сип (Манојло) 1871. г. Сима падне у очајање, разболи се и после оздрављења напусти сву своју велику радњу и све своје Фабрике, па се пресели у Призрен. Живећи у Призрену, он је сву своју пажњу и љубав поклонио школама и старању о подизању школа. Немилице је на то трошио новце.

Оима је био необично поштен, частан; држао је дату реч. Најмилије му је било зборити о српској прошлости, о манастирима, о српској будућности и т. д. Пред рат 1 875. год. Сима се настани у Београду. У првоме рату Арнаути нападну на Призрен и прорешетају куршумима Симину школу, али је његови пријатељи Турци одбране. Сима је школу поправио. 'Гестаментом је све своје имање оставио на овоју школу и на школовање, или овде или на страни, младића из Старе Србије. 8а тутора је поставио српског митрополита и два трговца. Године 1882. он оде из Веограда у Призрен, где од капље иремине друге године (1 883.) у часни иост. Био је колико патриота, толико исто побожан Србин. Сарањен је у цркви Св. Марка у гробници свога оца и мајке. Ту Јо цркву он подигао, украсио, прибавио јој земаља и шумб и био прави њезин ктитор. Нека му је лака српска земља, коју је тако ватрено љубио. Опширније о Сими Игуманову види чланак П. Срећковића у I књизи Браства, којим смо се и ми послужили. Сеоба Срба под патријархом Чарнојевићем (Сликао Паја Јовановић). Оригинад ове слике спремљен је био, по поруџбини патријарха Георгија Бранковића, за мађарску Милепеумску Изложбу, да без речи а си.шо, уверљиво и историјски верно покаже .[свима и, свакоме како је један део народа српског извршио сеобу своју из Старе Србије у Угароку; да покаже, да то није било долазак сиротиње или просјака, већ додазак народа једног, уређеног и са својим поглавицама и духовним и војничким. — Оригпнал је ове слике у Саборској Дворници Карловачке Патријаршије. , Иладика Иетар II Петровић Његош. — Клањајући се генију овог великога песника српског, доносимо, о педесетогодишњицн његове смрти, веран лик његов, поносни што га је Српкиња родила, што је српско име увенчао даром и .славом својом. Слава му и хвала ! Пад Сталаћа (сликао Ђ, Крстић). : — Ко не зна народну иесму о паду Сталаћа, о војводи Пријезди и Јелици верној љуби његовој, госпођи разумној ? То предање народно забедежио је кичицом по платну Ђорђе Крстић, академски сликар. Репродукцију тог његова рада износимо у овом броју пред своје читаоце, уверени да ћемо угодити њихову српском поносу. — Нацрт сноменпка .Јовану Раји1.у (А. Теодоровић). 1 1. децембра о. г. навршидо се сто година од смрти великог богослова и историчара архимандрита Јована Рајића. Тога дана приређена је у Сремским Карловцима скромна али пуна пијетета прослава његова имена. Пре подне био је помен у Св. Вазнесенској цркви (где је Рајић крштен), а по подне, у гимназијској дворани, бида је свечана седница богословско—књижевног друштва Слог а са одабраним програмом. — Још за митрополита Стратимировића заснован је фонд за нодизање споменика Јовану Рајићу. Фонд располаже, како чујемо, сумом од бдизу 7000 форииата, те би већ било време да се намера и у дедо приведе. Слика коју доноснмо у овом броју, представља нацрт споменика како га је зампслио још : пок. А. Теодоровић. Рембрант (сликао Рембрант). Ову .слису доносимо у овом броју уз чланак истог имена. Немањина дрква код реке Впњске. — Ово су остаци онога храма који Стеван Немања подиже у Топлнци у почетку своје владавине. Ово његово дело беше и узрок ратовања са браћом, а у исти мах и пророковање његове славе и ведичине. Бадњи дан у Далмацији (сликао Р. ОтенФелд). — Колико је јединства у обичајима Срб.г, свих и свуда, ноказује и овн слика прославе Бадњака. Доносимо је са нарочитим расположењем, уверени да ће угодити сваком брату Србину, свакој сестри Српкињи који воде озбиљна рачуна о свом народу. Свети Сава мири зава!,ену браћу (сликао проФ. Ст. Тодоровић). —- А када је дошло и до распре између браће рођене, Стевана и Вукана, најмлађи брат њихов, Свеги Сава, понесе моћи очеве и помири браћу своју за срећу њихову и добро народа српског, Утувимо овај велики догађај: Срби смо, браћа смо, волимо се и не дајмо да дође ни до какве распре, ни до каквог неспоразума ! Рудолф Вирхов. Види чланак о овом немачком научару који је у овом броју. —