Нова искра

Н О В А

И С К Р А

Изнад наше мсћи, драма у четири чина од Бјенстерна Бјернсона. — Захваљујући вредној Управи Дрезданске драмске куће дала се при.шка њеним посетиоцима, да још одмах у почетку ове сезоне виде пред собом и други део чувене драме норвешког старца. Успех, који је други део имао у кругу литерарних пријатеља, нагнао је Управу да комад преда и широј пубдици и она га је збиљски и са одушевљењем примила. Иста тежња која се као црвени конац провлачи кроз цео први део — решење извесног друштвепог проблема — нашда је и овде свој потпуни ослонац и на видик изашла целокупном јачинок својом. Бјернсон се не занима цртањем карактера (и ако су они у њега до крајности верни), јер су такве ствари за њега ситница. Главни део и сва сила моћног мислиоца посвећени с.у решењу хитних савремених социолошких и фидософоких проблема. Овога пута он се такође латио једнога тако рећп »горућег® питања које сваким даном све јаче изискује потребе свога решења: он третира Радничко Питање. Имајући на уму како је пауперизам и јад, скопчан са њим, довео данас једну читаву класу, познату иначе под имепом четврте кдасе, на ступањ беднији но што је био онај везани роб из старог доба, јер се модерни пролетер не мозке надати да ће га господар бар исхранити, а сдобода коју иначе има јесте само сдобода да од глади као марвинче скапа, — кад се све то на ум узме, онда није ли чудо што је многи од данашњих мислилаца сав свој рад посветио изучавању и решењу Радничког Иитања. Невоља која тако бије потиштену радничку масу, снижаоајући је и умно и телесно до најниже тачке, створила је да његово патолошко стање злочином заврши или се у крајњој резигнацији преда у толикој мери алкохолизму, да се у њему пре животиња а не човек назрети може. Решење тога питања нашло је и у Бјернсону свога јаког проповедника, нову духовиту снагу, са погледима чудно дубоким и необично спажним, свакако све у извесном смисду. Ненаситим жељама и пожудама обесних Фабриканата, песник је на супрот ставио бедне, јадне и невољне прилике потиштеног и притешњеног радпичког сталежа. У недоумици себи помоћи, спасти се испод притиска јада што га гвозденом руком дави као у агонији, радници штрајкују. Невољу и бол њихов саосећају у истој мери два човека: свештеник Бр&т и Идија Санг. Они би свом снагом своје душе да помогну, да превију благи мелем на рану која тако боди. У дубоком свом уверењу Санг даје сав свој новац, али где ће се капља у мору нознати, где ће она бити у стању да једном за свагда помогне стотини палих радника? И точак рђавих прилика све ое даље креће и прибдижује својој бездни. Издата је и последња пара и већ сутра зачуће се очајни гдас: „Хлеба." А помоћи ни од куда. У крајњем очајању, у стању које прелази грапице обичнога и прелази у сферу надчовечанског и безграничног, изван оквира наше моћи, не видећи при том никаква друга спаса, јер живот хоће своје а за јад и бол не пита, — у том стању Илија хоће да се жртвује бездушним егоистичким обзирима ненаситих Фабриканата који на своме потпуном скупу, нудећи себе богатим ђаконијама, решавају мирно и хладнокрвно о судбини једне целе класе, да ту кдасу још више понизе и сузбију сваку њезину превласт (!) — Свему томе долази отпор с помоћу динамита. Целокупиа зграда, у којој је збор Фабриканата, оддази у ваздух, а с њима и Илија који целу ствар и руководи нрерушен у вратара. У завршном епилогу који, на жадост, због своје слабије обраде у многоме изостаје иза првих, долази Бјернсон на свој резиме, саветујући као одговор на питање: „Како?» много хваљену средину попуштања и на једној и на другој страни и предлажући као решење истакнутог питања мирап и дуг, генерацијама преношен рад. Баш у овом последн.ем случају, који због своје дубине многому може бити нејасан, уме песник своју радњу тако да представи, да се све покаже у облику новог, нејасног и неразумљивог питања; ади након дужег проматрања саме ствари, његови погледи и мисли дају се јасно разумети. Па и ако можда овде питање није до крајних граница задовољено, ипак, ипак он је самом решењ.у својом драмом много допринео.

Разуме се, што се тиче техничко стране, недостатака у развићу и извођењу и тому слично ■— у Б]ернсона не постоји. Енергијом, чудном по дубини мисли, и извођењем ствари до крајних нијанса у конзеквентности, он повлачи са тодиком поузданошћу — и све то у неисказано логичном поретку —- јасну црту између беде и богатства, штрајка и Фабрикаптског веселог расположења; једном речи и сувише од оног што се тиче дапашњег социјадног поретка, да све то у тако живим дубоким бојама и вештином до крајних граница развије у три непуна часа. Највећа јачина усредсређена је у пооледњој оцени трећега чина са својим тако рећи кнал-ефектом. Али је тако иста важна и последња сцена другога чина, у ко^ој се поезија и нежно осећање сестринског срца развијају до савршености, дејствујући потпувом јачином. А колико пак зракова пуне светлости баца љубав обојице младих љубав према пониженој радничкој класи пао и изврсно излагање Братових мисли, и Бјернсон показује се опет и овде као изврсан мајстор у психологији осећања бујне младости. Иначе је драма мрачна, тешка — ако смемо тако рећи утичући до последњих граница завођења, испуњена многом прекрасном дирљивом сценом, а све у оригиналном, чаробном језику Бјернсонову, чији норедак мисли и дубина тона изазивају крајно чуђење и човек одлази са чудним и тешким расположењем у души. Други део по начпну извођења, по јачини израза, по снази живота, којим потпуно обилује, не да само први део достиже, но га у многоме и многоме превазилази. А све пак то само показује још у јачој светлости писца ранијих драма ( ,Уредника" и „Банкрота" у којима он први прилази оном нуту којим се доцније кретоше многи млађи писци, озпачујући тај правац речју а модеран". Те исте драме биле су пут и Ибзеновој социјадној драми, па чак ■— смела тврдња ! — послужише и као углед томе великом сфинксу хладнога Севера. Од наше стране била би скромна жеља напомепути, да се наша Управа Народног Позоригата постара о што скоријем и бржем преводу, и тако се одужи нашој позорипшој публици. Дрезда. Милош П. Ћирковић.

* Петроградско^Руское Собранге саслушало је читав нипредавања о положају Словена у Старој Србији. С. II. Вједомоа сти почеле су од 10. о. м. доносити та предавања, која у сриски језик преноси Србобран (бр. 27 2.). * Прашки проФ. А. Екерт, одличан пријатељ српског народа, почео је за Чехе издавати низ превода из српске књижевности. Прва је књига превод НЈшићеве драме Тано је морало бити (Таћ 1о ти&е1о 1>уН). Преводилац је Бг. В. Ховорка. Почетком јануара изнеће се овај превод и на бину Швиндова позоришта у Прагу. — Други свезак Српске Књижнице биће Швабица, приповетка Л. К. Лазаревића. — Овој појави искреио се радујемо, желећи да што скорије јавимо читаоцима о Чешкој Књижници која би била најлепше уздарје братском чешком народу. * У Новом Саду почео је овог меееца издазити нов недељни лист „Трговачке новине». Власник је Српско Трговачко Удружење, а уредник Милан Поповић. * Чеда Мијатовић, академик и сенатор, шгампао је и за продају уступио књижари И. Даничића своје најновије дело Свети Јован Крститељ Претеча Христов. Дело је посвећено свима онима који Светог Јована као своје крсно име славе. Књига је у тврдом повезу, са оликом Св. Јована, а стаје комад два динара. * Антун Фабрис, власник и уредник Срђа, новог Дубровачког књиж. лиота. и проф. Луко Зоре, главни сарадник, објавили су Проглас о покретању Срђа. Измећу осталога, у програму се вели: «Срђ ће настојати да изнесе свету на видик плодове српске књиге поглавито приморске, која за овијех деценија жестоке политичке борбе није у опће имала ни времепа а ни пригоде да изнесе своје радове иа божје видјело. — Наш ће Срђ иастојати да одговори овоме позиву и овој потреби. По њему има да се на научном и књижевном иољу поново зачујо глас Дубровника, а с њим и нриморскога Српстаа. Његово су