Нова искра

СТРАНА 3 5 6.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 12.

— Јест, то вам пребацујем, јер сте били глупаци. Родитељи као ви, несрећа су за децу. Заслужујете да вас не погледам више. Стара је ронила сузе у свој тањир. Она јекну гутајући кашику за кашиком полевке, од које половицу просипаше : — Па се ти убијај негујући децу! Онда ће момак, немилостиво: —■ Боље да нисам него што сам ово. Кад угледах онога мало час, утроба ми се преврте. Помислих: ето шта би ти сад био! Он се диже: — Чујте! Осећам лепо да Ку боље учинити да се склоним, јер бих вам пребацивао од јутра до мрака, и живот бих вам загрчао. Јер то, видите, никад вам нећу заборавити ! Двоје старих ћутаху, скамењени, сузних очију. Он поче наново: — Не, та мисао била би ми грка. Волим ићи у свет да тражим себи срећу. Он отвори врата. Чуше се гласови. Код Валена светковаху повратак детета. На то Шарло лупи ногом и обрнувши се својим родитељима викну: — Гејаци ниједни! И нестаде га у ноћи. П. А. Т.

^р^сигеа

I аД ми те, уз залаз сунца, спопадне тешка туга, ж Одагнати је мораш хитро са снагом свом; Препуној чаши нема пред срцем равног друга, У чаши тражи заборав клетом животу том. Када те, уз звон вечерња, обузме тужна сета, Поцелуј лепу главу и златне њене власи; Осмеху љупком ишти радости премалета, Бриге нека разносе песме ти звучни гласи. А када час неизбежни буде куцнуо теби, Што ће сред гроба хладног да баци радост нашу, Гледај да гласи песме вију се око тебе, Разби, понеси собом последњу веселу чашу! Рим 7 мбертд Грифини

Мој ДРУ Г ј М клош ЈГ. Т^рковкћ

СВРШЕТАК)

IX.

аос њезина живота спремао се да лагано и нечујно пређе у велики и потпун прелом, прелом који ће једним снажним потезом уништити и последњу везу, раскрстити са свима милим и драгим успоменама, па се без обзира и слепо подати оној чудноватој струји која тежи само у напред и у својој силној жудњи нити види где ће се зауставити, нити се обазире на понор што се пред њеним очима отварао. Не разумевајући, она се потпуно несвесно, подала ономе процесу који се у њој дешавао. Није знала његова постанка нити му је могла узрока наћи. И често се порађа у човеку такав осећај, бујан са своје силине и страстан до последњих граница. И цео прошли живот, глас породице, чедност, савест падају пред њим и у праху се ваљају. Један тренутак довољан је да уништи све оно што су године дугим редом нанизале ; у ужасној борби глава се изгуби и страст има право да кликће. Но она без тога није могла: удварачке речи кадре су да и у срцу најневиније девојке запале пламен немира, а то ли не у жене која тек што се расцветала. Јелица се безбрижно почела одавати са још већом снагом и заносом томе новом животу, пливајући по свима искушењима и не мислећи ни на какво зло. Задовољавала се да их пред собом види одане, са речима ласке на уснама, да чује њихово одвратно умиљавање. Али она није могла да прозре њихове жудне погледе што су се заустављали на њеним облим раменима; није умела да одреди циља њихових речи које су је богињом чиниле. У дубини душе своје она се одупирала, и бунила против тога непознатог осећаја што је претио да је баци у вртлог непојамне страсти, што је чврсто колебао њена уверења, њен дотадашњи живот. Али тешко је женској страни очувати срце у границама свога оклопа, кад је гоњач ту, а који је као каква сен непрастано прати; кад се провала пред њом укаже ; кад душа више не разуме никакве друштвене појмове. Она. је и нехотице заустављала своју пажњу на секретару Павловићу ; није могла остати равнодушна према његовој појави. Она није могла а да не задршће, нити да сакрије руменило својих образа и сјај својих очију, кад би им се руке при сусрету додирнуле. Нешто грдно, неочекивано, као што непознати страх проструји кроз цело тело чувши прастару, страшну бајку, порађало се у мени; сумња ми је раздирала и чупала моје срце и отровом испуњавала дане моје младости, мога живота. Јер сумња је као и хидра: одсеци јој једну главу, појавиће се десет нових. .. . И какве су речи тек падале! Морао сам бити кукавица, без части, или и сам не знам како ћу рећи ! У мени се кувало, а ја не макох ни једним покретом свога тела, као да су ми руке биле узете, као да је и тело стајало под утицајем оног ужасног душевног процеса што се у мени порађао. Стајао сам ту као осуђеник коме се смртна пресуда изриче, и био дужан чути неког глупог младића, бедног хвалисавца без искре ра-