Нова искра

№0Ј 12.

зума, како као у највећем занооу уздахну: „Каква срећа имати такву жену!" Осећао сам лепо како ми сленоочнице ударају и крв наилази у главу. |И баш тада прошла би она мимо, као сен каква, и неким чудним, страшним гласом једва чујно прошаптала: »Зар те није стид? Шта ће свет рећи ?" Кући би тада долазила обично љутита и у хистеричком нападу бацала са себе комад по комад свога одела, гужвала траке и цвеће на шеширу и у љутинн није могла до речи доћи. А такав жестоки излив унутрашње узбуђености постајао је редовна ствар за њу после сваког излаза. Требало је победити или биги побеђен. Али од куда правила за то: сваку женску ваља засебно, одвојито освојити. Пасти пред њом, преклињати је и молити да се врати старом животу, она би то можда с презривим осмехом одбила. Употребити оштро своју власт, власт супруга, није ми дозвољавао мој поиос; измислити пак нешто треће ја нисам умео и тада је дошло оно уае У1с1л8 ! . . . И сада се сећам наших последњих излаза, кад се сунце уморно лагано спуштало иза великог зеленог брда. Ишли смо и даље једно поред другога, неми и без једне речи, са сасвим другим мислима и осећањима. Није се усуђивала ни речи да прозбори, кад бих је узео за њене беле руке и обасуо обиљем своје свагдашње милоште; остајала је равнодушна према мојим пољупцима; примала их је, јер их није могла одбити. Кадшто би је тек нестрпљење извело из равнодушности и она би тада у својој раздражености узвикнула: »Како ти се једном не досади!« Ни речи утехе, ни речи слатке милоште. Равнодушност, потпуна равнодушност коју она чак није ни хтела да прикрије. II само хладноћа, од које се срце ледило, испуњавала је наше односе а у кућу нам*се увлачила очајна и пакосна празнина. А у друштву пак показивала се и даље њезина особина да се према свакоме уме наћи: и топла реч и стисак руку и пријатан осмех; само је мужу још оно остајало, што му је његово право могло дати. Али је зато њена душа просула сада све обиље своје раскоши на оног опасног такмаца са хладним магнетичним очима; она се њему подавала са опијеном жудњом; отварала се пред њим као што се и круница шареног цвета отвара пред слатком сисаљком малога зглавкара; она је у њему гледала сва своја надања: свој преображени живот, свог Бога, али ах! међу људима нема богова. А он је знао све то врло добро и својом ласком, својом дворбом све је више привлачно у свој примамљиви грех; његова се хладноћа на мах изгубила, чим би Јелицу сагледао; бледи му образи осули би се тада једва приметним руменилом, а очи као да су се превлачиле чудном ФОСФорном светлошћу и као да су хтеле продрети до у саму дубину, у последње боре њезина срца... . Његово обожавање, и ако потајно; његов немир, и ако се он пажљиво трудио да га прикрије; његова оданост до компромитовања — све је то било свакоме и сувише уочљиво. Није требало дуго времена иа да се пронесу и такви гласови, како ја муж заузет студијом руске литературе, али да се жена поред тога уме и сама помоћи. Додавали су чак да је секретарово одсуство већ давно истекло и да се он не мисли више тамо враћати, већ се задовољио службом у министарству. — Јелице, рекох јој једне вечери: је ли истина да је секретар Павловић оставио своје место у посланству? — Од куда бих ја то могла знати? одговори са свим хладно и не окрећући своје охоле главе. — Ако се ти

СТРАНА 357.

тога плашиш, онда управо да ти кажем, ја те сажаљевам. — Али сви смо људи, а грешити је такође људски.... Она ме ногледа раздражено и са гневом у очима. — Хвала! рече она нешто дрхтавим гласом. — У осталом, ако се ти будеш на сваку ситницу ослањао и веровао.... — Али то је као дан јасно. Помисли само, шта ће свет рећи. . . . — Тако дакле, мој драги! Свет и његове скрупуле имају пред твојим очима више вредности но све остало ? Говорила је раздражено, лако вибрирајући, а од љутине крила носна лако су се ширила. Али се и у мени кувало. Давно прикупљена срџба, помешана са дугом неисказаном патњом и јадом хтела је своје одушке; ја се нисам могао савладати. Осећао сам потребе учинити крај тој трагикомедије која ме је толико бола стала, не гледајући на то што могу бити исмејан, што ћу можда пренаглити. Нешто злобно, демонски порађало се у мени, и ја сам осећао снаге да тај лепи снежни врат са његовим ситним локнама осетим под својим прстима. . . . — Веле: учинио је само због тога, да би могао остати у твојој близини ! рекох и осетих како ми је глас рапав, потмуо. Она смагну раменима и ништа не одговори. — Дошао је у сукоб са породицом због напуштене будућности.. .. Али он је ипак задовољан, јер ће бити у твојој близини, јер ће му један поглед твојих очију све то накнадити. — То је и сувише! Нисам се надала да ћете себи такву слободу присвојити, што ћете ме вређати! повика раздражано и са успламтелим образима и гневом у очима. И у своме нападу, не знајући шта ће управо отпочети, нити могући наћи речи оправдања, диже се љутито са свога седишта, залупи врата за собом и изгуби се у дугом тамном ходнику. X. То је било и последњи пут. Моја слава, моја част, моја радост, мој живот — све је то лежало преда мном, смрвљено и уништено. Ја сам стајао на развалинама своје среће и гледао у смрвљено комађе својих снова као што човек са болом посматра лепо и фино , али ипак разбијено комађе скупоцене вазе. Језа ме је подилазила од помисли на оно што ће после тога доћи; страх од тајне неизвесности, од оног грдног и нечувеног пео се у мени и дрхтао у мојим жилама, рио по моме мозгу и као каква електрична струја куцао и опомињао ме на пустош, бездну, провалу, на живот усамљен и без ае. .. . Био сам на граници где разум престаје; гушило ме је у тесном, свакидашњем оквиру; бежао сам и лутао и страдао, ах страдао као што само онај може страдати, чија је цела душа, цео разум, цело његово Ја у жене која га више не љуби.. .. Да, она ме није волела. Било ми је јасно и ја нисам тражио доказа; ја сам то осећао у себи, видео у њој; казао ми је њен поглед; говорили су ми њени покрети. Ја сам читао тајну њену на дну њене душе; огледао се у њој као што се зрак сунчев огледа у бистром огледалу тихе водене површине. Мало писамце, које сам сутра дан после нашег говора нашао у њеној шатули, утврдило ме је у томе. Било је кратко, намирисано и са садржином коју сме само страсни љубавник рећи. У њему није било ни речи о мени; нису се бојали издајства: ја за њих као да нисам живео.

НОБА ИСКРА