Нова искра

СТРАНА 3 5 8.

Н 0 В А

И С К Р А

ПРОЈ 12.

«Допустите да идућег посела код госпође Н. будем само за тренутак на само с Вама." — И у своме болесном и напрегнутом уображењу, ја успех да видим, како ватра од страсти пробија кроз њене удове, кроз њено целб биће, а уста дршћу и разум се мрачи, док се цела снага са грозничавом ужурбаношћу предаје њему: опасном премцу, Човеку чије очи сијају одсјајем ФосФорне светлости, а лице' бледи и крви нестаје у њему. . . . И ја осетих у највећој дубини свога бића чудновата осећања; прво тамна, са нејасним контурама, а после све јача, разговетнија, пластичнија; нови, непознати инстинкт што је жедан освете, злочиначки, дивљи. И загледајући у дно своје мрачне прошлости, као у хучно, дивље море, ја видех само грозно, грдно, нечувено, а све у мени певало је химну освети, одјекивало дитирамбима злочинства жени браколомкињи, жени неверници, жени сграсти... . Доцнији дани и недеље били су за мене дани неизвесности, дани вових мука и дражења. Моје усне бале Су затворене за њу, а. она није 1 осећала потребе да својих отвори. _ Али њене очи нису могле а да ме при сусрету не погледају злобно, злурадо, са жељом да тог иредмета нестане једном за свагда испред њих. У несрећној борби првих дана ја бејах нашао за најбоље да ствар предам у руке коме од адвоката; нисам могао мирно да о тој ствари мислим и крв ми је увек наилазила на очи. Чудо како варваризам не може да се склони под унутрашњим болом. — Нисам се обзирао на сва она брбљаља што су после тога настала; милије ми је и то било, но остати са женом која је моју љубав повредила а моју нежност презрела. Једино лице, које сам у целом том тумултусу био искрено и од срца жалио, био је стари Иван Николић. Чувши о мојој тврдој одлуци, старац ме је болно и тужно погледао; усне су му задрхтале; и ако је његов благи глас нокушао да ме од тога одврати, ипак ја сам осећао да ми је он у дубини своје душе одобравао и само могао жалити моју.рано изгубљену срећу и брзо дозрели живот. Било је једног зимњег дана. Дубоко увијен у свој зимњи капут, са шеширом на очима, ја сам у позно вече лутао по пустим алејама градскога парка. Снег ми је шкрипао под ногама и некако чудно одсјајкивао на сјајној светлости електричне сијалице. Осетих да ми нечија рука паде на раме; окретох се : преда мном адвокат, мој стари пријатељ који је у познатом процесу био сву снагу уложио. Рече ми да је ствар свршена у моју корист. Ветар лагано духну и грудвица снега паде ми на образе; његова хладноћа беше се помешала са сузом што се низ образ лагано спуштала. И тада притисак руке и пријатно: „Добру ноћ!" И ја сам стајао ту, на забаченој алеји, на хладној досадној зими, сам, са свим сам. (<

Непознати говорник беше на крају са својим догађајем. И кад се последњи звук његова једноликог, звучнога гласа изгуби, у соби је владала још тишина. Нико не нађе за потребно да дода што од своје стране. Само што предговорница, која беше и дала тему и због које се непознати прихватио и отпочео своју приповетку, додаде после кратке паузе: — Па ипак, Ви нам нисте могли доказати оно што сте хтели. Ви нисте могли да љубав негирате. А ко Вам може опет рећи да није љубав, хоћу рећи прва љубав Јеличина, била само предзнак ономе осећању иза кога се има права љубав појавити, као што и бура има свој пред-

знак. Не рекосте ли и сами да. су Вас очи Јеличине опомињале на чудан и страшан трагизам. И ја претпостављам да се љубав, у свој својој величини и са снагом што је кадра да све поруши, иојавила у ње не у појави Михајиловој, већ у појави другога љубљеног човека. И она је, ма да се борила противу себе саме, ма да је тражила излаза ма на коју страну, морала подлећи, јер је у ње љубав била силна и јака, јер је љубила као што је у стању само жена' да љуби. — Може бити! Али у мислима и укусима такође нема једнакости, додаде непознати и устаде од стола. Мало за тим гости се почеше разилазити. Ја се опростих од свога^пријатеља и ступих на снежну, мрачну улицу. 1899.

Ј1жј!...

РУ':,.,

лади вино сладовином,

Шећером медовином, Пиј! . . . Пиј вино малвасију. То је вино старо, Наточидер Маро ! . . . Пуни роде натегачу, Напуни ми,ђуровачу Пиј ! . . . Пиј вино, да пијемо Ово вино старо, Наточидер Маро ! . . .

Крчмари.

Милордд М. Петровић. -—

^осовска епопеја ПРЕГЛЕД ПОКУШАЈА ЗА САСТАВ НАРОДНОГ ЕПА 0 БОЈУ НА КОСОВУ ОД С.

(СВРШЕТАК) V • о сада смо прешли све, нама нознате, књижевничке покушаје уређења Косовске еиопеје. Наше излагање обраде сваког појединог од њих имало је значај уиознавања, иреглед а, а не оцене или критике, — такав задатак иУпостависмо досадањим редовима. Што смо се код неких места мало дуже задржали, упуштајући се и у оцепу (као