Нова искра

затворено-црвени димњак избацује црне лопте густога дима. Кад би ветар духнуо са оне стране, Пастор би чуо хуктање нарних стројева и хаотичну треску ткачкнх разбоја. Али ветар је дувао с друге стране, и с тога се чуо само писак удаљене локомотиве, клобарање кола, Вемеових, Фрктање његовога коња и иевање тице — можда препелице — у зеленом житу. Одмах до Фабрике види се група дрвета, већа но на осталим местима. То је Адлерова башта из које се, овде оиде, помаљају бели окрајци зидова раскошие кућо и осталих стаја. Непрестано пажење на товнога коња, да се не би саплео, досади најзад пастору. Борујући у милосрђе Оиога који је избавио Данила из лавове пећине а Јоиу из китове утробе, велечасни веза дизгине за седиште и сплете прсте од руку. Веме је волео да сања, али је сањао само онда кад је могао да обрће палце .један око другог, гато сад учили. То му је обртање палчева отварало чаробна врата земл,е успомена. И ево се сети (сигурно четрдесети пут у овој годттии и на овом истом месту) да Адлерова Фабрика и њена околина веома иотсеКају на једну другу Фабрику, негде чак у Брандебуршкој равници, у којој су он, пастор Мартин Беме и његов нријатељ, Готлиб Адлер, заједно провели детињство. Били су синови ткачких мајстора средњега стања, родили се исте године и ишли у исту основну тпколу. Затим су се растали на читаву четвртину века, за које је време Беме свршио теологаки Факултет у Тибингу, а Адлер зарадио неколико десетина хиљада талира. Затим су се опет састали, далеко од завичаја, тта земљи пољској, где је Беме ностао пастором протесганске парохије, а Адлер осттовао малу Фабрику тканина. Од тога доба, за другу четврт века, нису се растајали и походили су се неколико пута у иедељи. За то је време мала Адлерова Фабрика иостала огромна: у овај је мах имала гаест стотина радеиика, а власнику је давала по неколико десетина тисућа чисте добити на годину. Али је Беме остао оио што је и био: сиромах пастор. Само, ногато благо дугае људске мора доносити интереса, и пастор је имао прихода, који је износио на годину неколико десетииа тисућа благослова. Имало је између два пријатеља јопт разлика. Пастор је имао ситта који је свргаавао машиттску технику и сањао о томе како ће родитељима и сестри осигурати будући живот; а Адлер је имао сина јединца који није свргаио ии гимназију, путовао по иностранству и сањао како ће извући гато већу корист из очеве кесе. Пастор се бринуо: да ли ће се његова 18-годиптња Анета удати добро? Адлер се бринуо: гата ће на послетку бити од његовог стттта 1 Пастор је у опгате био задовољан својом малом имовином и с неколико десетина хиљада благослова; Адлеру није било доста неколико Досотина хпљада рубаља годигање, а капитал, остављен у банци, сувише се лагано примицао замишљеној циФри: милион рубаља.

Него Беме није већ мислио о толиким појединостима. Био је задовољан што види око себе зелено жито, над собом небеса, посута белим и сивим облацима, и гато га је целокупни изглод Фабрике Адлерове опомињао на место из детињих лета. Оваке исте високе куће, у два реда, овако исто дрвоће, овака иста Фабрична зграда, озидана на Форму нотковице, кућа власникова, риб-њак у багати. .. Штета што нема овде забавишта за малу децу, школе за већу, дома за сгарце, болнице.. . Штета што се Адлер није сетио и тога, а иначе је своју Фабрику удесио по угледу на брандебургаке. А требало би бар подићи гаколу. Јер да није било гаколе отмо. . . . нити би он био пастор, нити Адлер милионар! Двоколице се приближише Фабрици већ толико, да је њетта хука пробудила замигаљенога пастора. Гомила прљаво дроњаве деце играју се око друма. Иза зида, који је опкољавао Фабрику, видело се неколико возова на које су метали бале тканина. Дево, у свој лепоти, појави се кућа Адлерова, озидана у талијанском стилу. Још неколико ко.рака тт ово се помаља између дрва тераса од рибњака, где су обично Фабрикант и пријатељ му пили рајнско вино, причајући о давним временима или о текућим новостима. Овде онде, на отвореним прозорима радоничких станова, виси тек опрано рубље. Окоро сви су обитаоци ових станова по радионицама, и само неколико бледих жена, упалих груди, поздравља пастора речима: — Хваљен Исус! .. . — На вјеки вјеков!... — одговара мршави старчић, скидајући свој многогодишњи панамски гаешир. У то скретогае лево, коњ весоло подиже главу и већ касом, не управљан, улети у дворигате палате. Одмах изађе коњушар, обриса иос рукавом и поможе велечасному да се скине. — Господин је код куће? — У Фабрици. Одмах ћу јавити да сте доптли. Пасгор уђе у ходник, где му лакеј скиде путнички огртач. Сада се цео свет могао уверити да духовиик има дугу мантију али кратке ноге, према којима његов нос, који му је красио суво и пуно доброте лице, изгледа мало повелики. Велечастш опет скрсги руке на лажичици и стаде мотати палцима. Опомену се да је овде дошао с намером да рани а после да излечи очинско срце, и то с добро промишљеним планом којтт се, по законима реторике, делио на три дела. Првије, увод, имао да обухвати поглед на неиспитане путеве Провиђења, које кроз трње живота води биће људско ка вечитој срећи. У другом се имало казати да се млади Фердтшаид Адлер не може вратити из нностранства на крило очево, докле не буду измирени његови повериоци, сумом толиком и толиком. (Овде треба да насгупи излив очинскога гнева и да стари Адлер поброји све изгреде ко.је му је син починио). А у часу кад ражљућени Фабрикант памучних тканина хтедне да се одрече, да искључи из наследства и да прокупе изрода јединца, изагаао би на јаву трећи део мисије па-сторове: равнање. Беме је хтео