Нова искра

— 8 —

зпојаво лице или црвени врат, спуттене су му се руке, с великим длановима и кратким нрстима, одвајале од трупа, правећи два извијена лука, као ребра у какве препотопске животињо. ТПнроке му се груди нриметно дизале и спуштале, скаћући као ковачки мехови. Из далека је поздрављао пасгора Флегматичним нокретима главе; при том је разјапио уста и грубим гласом узвикивао: ха! ха! ха! али — не осмехну се. У опште је тешко и замислити како Снгизгледао осмех на овом меснатом и апатичном лицу, на коме се чинило да апсолутно владају суровост и безумље. Уза све ова особа, коју је природа овако грубо истесала, није била одвратна, него пре чудна. Није производила осећај страха, него само осећање да му се не можеш одупрети. Изгледало је да би се у његовим незграпним рукама гвоздене шипке морале превијати са онаком истом жалосиом гакрипом, као гато му се под Фабричних одаја повијао под ногама. На први се поглед могло видети да се до срца, овога стенолома у човеку, не може нробити, али кад би му когод ранио срце, цела би се магаина сруптила, као зграда којој на један пут нестане темеља. — Но! Како си Мартине! — узвикну Адлер с иајнижега нрага на степеницама, хватајући руку пасторову, коју затресе снажно и незграпно. — Је л' истина! додаде — био си јуче у Вргаави . . . Да нпси чуо пгго о моме дечку? Тај лудак тако ретко пише, да можда једино Ванка зна куда он тумара! .. . Кад стаде у ходнику, журави Веме изгледао је према њему као — по речима Виблије — скакавац према камили. — Та де, причај штогод! . .. рече Адлер, седајући иа гвоздену стодицу која загакрипа. Његов дебели глас чудно се подудараше са ритмпчном лупом Фабричном, ко.ја .је подсећала на удаљену грмљавииу. — Да није мој Фердинанд писао банци? Боме се и нехотице обре у средини нредмета, због кога је догаао. Седе на другу столицу, сироћу Адлера. С ненојамним присуством духа сети се почетка првога дела беседе: о недокучним путевима . . . Пастор имађагае једну махну. На прилику — није умео течио говорити без иаочара, које је увек остављао где им није место (тако да их после једва може наћи). Осећао је да треба иочети увод, али како да почне без паочара? . . . Шмркну, устаде са столице, иоче да се обрће око себе . .. Нема наочара! Бркиу у леви џеп од чакгаира, у десни. . . Наочара нигде ни од корова! . . . Да л' их остави код куће ?. . . Море откуд! Та биле су му у руци кад је седао на кола... Бркну у један задњи џеп од капута — нема ... у други -— опет нема! Јадни пастор сасвим заборави прве речи сиремљеног увода. Адлер се, познавајући свога нријатеља одлично, узнемири. — Ама гато се ти, Мартине, тако вртига?. . . — Море! Вбуњен сам... Гдели сам оставио наочаре...

11 Гто ће тп наочаре? Ваљда нећега менн држати ироповеди. — Али, ВИДИП1 . . . — Али ја иитам за Фердинанда: да нема од њега каквих вести ? - Сад ћу ти казати! . .. — говорио је Беме, правећи гримасе. Бркну у џен са стране и не нађе наочара. Откопча капут и из унутрашњег џепа извади неку хартију, велики новчаник, најзад изврте џеп, али ни ту немаде наочара. — Да не оставих у колима? номисли и окрете се, хотећи да сиђе. Адлер, који је знао да пастор у унутрашњем џепу носи само важиа документа, истрже му хартију из руке. — Драги Готлибе — поче збуњени Беме — врати ми то, ја ћу ти сам прочитати, само . . . морам прво наћи наочаре... Где ли су могло да се дену? Стрча на двориште, и унути се к штали. — Молим те нричекај док се ја вратим, јер то треба иро свега објаснити . . . И одс, чегаући обема рукама ироседу главу. Неколико времена по том врати се из штале, сасвим утучен. — Морао сам изгубити наочаре — гунђаше. Сећам се, кад сам седао на кола, имао сам у једној руци мараму, у другој бич и наочаре . . . Баци се мрзовољно на столицу и летимице погледа у Адлера. Староме Фабриканту жиле набрекле на чолу 'а очи му догале јога избуљеније но обично. Читагае врло пажљиво, најзад свргаи читање и од љутине — пљуну. — А! Ала је вуцибатина тај Фердинанд! — ирогунђа. — Ва две године направио је педесет осам хиљада тридесет и једну рубљу дуга, ма да сам му ја давао десет хиљада годпгање! — А, знам! — кличе на једаипут пастор и истрча. Часком се врати победничка лица, носећи наочаре у црној канији. — Разуме се! — говорио је Беме — нисам их могао ни оставити на друго место, до у огртач! — Ти вечито губига своје наочаре, па их после иалазига! — рече Адлер, наслонивши главу на руке. Изгледао је замигаљен и тужан. — Подесет осам и двадесет: седамдесет хиљада тридесет и једну рубљу за две године! — мрмљаше Фабрикант. — Када ли ћу ја све то иакнадити? Бога ми, не знам! Пастор већ иатакао иаочаре и повратио присуство духа. Део први, увод говора, с којим је дошао Адлеру, био је пропао. Део други тако исто. Остао је део трећи. Бемо се врло брзо налазио у положају и тако се исто брзо регаавао. Шмркиу дакле, рагаири ноге и поче: — Ма колико, драги Готлибе, твоје очинско срце, због заблуда јединца ти сина, тешко морало бити уцвељено; ма колико се по некад могло иа судбину с нравом викати . . .