Нова искра

Адлер се трже и одговори мирно: — Горе ио викати, јер треба да се плати!. . . Јохане! — викну нагло гласом, од кога таван иа ходмику задрхта. Слуга се појави на вратима која су водила у предсобље. — Чашу воде! У тренутку му би дана вода; Адлер је испи, затражи другу чашу, испи и њу, и после тога поче да говори већ без сенке гнева: — Треба депеширати Ротшилдима . . . Још данас ћу послати деиешу и .. . нека се онај манитњак враћа. Доста је путовања! Сада Боме виде да је не само трећи део његова говора сасвим пропао, него, што је још црње, да отац и сувпше сиисходљиво поступа према сииовљем поступку. Еако је тако је, тек је педесет и осам хиљада рубаља дуга не само губитак, него и нроневера родитељског поверења, а већ о греху и да се не говори. Ео зна да ли Адлер, нмајући

гиућа нотпуне савршености, на овом своту могуће (а она је, ах! бескрајно несавршена према Творцу), човек онда не само мора бити предан, него мора и радити. Господ наш Исус Христос није се посветио на смрт, него је .још учио, поправљао. Па и ми, слуге његове, дужни смо не само да подиосимо мукепего јошида поправљамо заблуделе... Адлер наслони руке на столицу и спусти главу на прса. — Син твој телесни, а мој духовнп, Фердинанд, поред многих добрих особина срца и урођених дарова, ни најмање не испуњава заповести, којаје човеку из раја изгнаному ирепоручила рад. — Јохане! — викну Адлер. Слуга улете у ходник. — Тамо строј иде сувише брзо! Они увек тако раде, кад ја нисам тамо. Нареди да иде лакше! Слуге нестаде; пастор, неувређен, настављаше: — Сии твој не ради, иего дане му Творцем силе:

Југ Богданова Кула иа Топлици

тај новац у кеси, не би помислио да подигне школу, без које деца Фабричних раденика дивљају и уче се лености? Из тих разлога пасгор се реши да од браниоца постаие тужиоцем лакомисленог балавца, што му је у толико лакшо могло испасти за руком, јер га је знао као распуштеио дериште од малих ногу — и јер је имао наочаре на носу, без којих би му било тешко ма шта доказивати. За то се време Адлер иаслонио широким плећима на наслон, сплео руке иза леђа и, забацивши огромну главурду, гледао у таваницу. Беме се искашља, метну руке на колена и, гледајући у краватну свога пријатеља, поче да говори: — Ма колико, драги Готлибе, да је лепа твоја хришћанска покорност несрећи, опет уз то човек ради пости-

духовне, Физичке и новчане, расипа. Говорио сам ти то, драги Готлибе, често, а васпитањем свога Јозе®а нисам порекао својих начела. Адлер туробио заврто главом. — Шта ће твој Јозе® да радд кад сврши технику? — упита нагло. — Ступиће у ноку Фабрику и можда ће некад посгати директором. — А кад постане директором, онда пгга? — Радиће даље. — А за тпто да ради даље? Пастор се збуни. — За то — одговори — да би користио и себи и свету. —