Нова искра

— 18 —

Срби у Горњој и Доњој Лужици беху јачи. Дужице су растављеие једна од друге линијож иовученом право са истока на запад преко села Снревице, које лежи онде где се Мала Спрева у Велику Спреву улива. Од те линије на север лежи Доња а на југ Горња Лужица. И у једну и у другу Лужицу продреше Немци 1082. г. И ту су као и на другим крајевима таманили, сатирали, утицали и претапали. Борба боше крвава и иепрестана. Међусобна мржња и ненријатељство између Словена и Немаца дођоше дотле, да је чак саксонско законодавство морало наредити, да једно против других не могу ни сведочити, пошто се зна „да је свака страна готова другу штетити, па ма се сведоџбе и заклетвом морале потврђивати!" Али при свему овом не успеше овде Немци ни до данас извршити оно што извршише на другим крајевима, јер се ту одржа на 200.000 Срба и до дана данашњега. Јамачно ће томе бити узрок што су Лужичани 1373. г. иотпали чешкој круни, нод којом осташе све до 1635. г. кад Лужице доби, од цара Фердинанда II, саски изборни кнез Иван Ђурађ I. По Бечкоме пак миру 1815. г. отеше Пруси читаву Доњу и добар део Горње Лужице, а само мањи део ове последње остаде Саксонској. У тима и таквим бедама изложеним земљама очува се, малени али топли огањ словенске свеети, који светлуцајући загрејаваше синове своје, који данас од разбукталог пламена словенског очокују изравнањо и једнакост оловенску. Поред свију невоља, у овим се земљама настојавало још од 16. в. око народне књижевности. Пре реФормације у Горњој Лужици не налазимо никаквих књижевиих споменика словенских. Најстарији нисац, који се помиње, то је Јакубица који је 1548. г. спремио српски превод Новога Завета. Са рсФормацијом дакле, која да би продрла у масу народну прихвата се народног језика, јавља се и књижевност у Горњолужичких Срба, која је ноглавито намењена цркви и образовању духовноме. На друге нак нотребе народне нросвете књижевиици нису тада ни помишљали. На ту стазу нагази њихова књижевност тек у 19. в. када национални покрети с краја 18. в. учинише да и мисли и студије о народима постану предмети општега интереса. Још у првим деценијама 19. в. Лужички Срби борављаху у дубокоме националноме сну. Чак и образовани Лужичани слабо што знађаху о своме Словенству, а маса народна и не мишљаше никад о томе. У читавој Лужици беше тада тек само један свештеник, но имену Љубенски, који подизашо свој глас у корист своје народности. Његово оружјо беше перо, он писаше доста, написа опширан Речник и Граматику горњолужичког језика и још силу побожнкх књижица за народ, које су се почеле читати ио селима. И ако је неуморно радио, успеха беше врло мало. Већ у даљим десетинама 19. в. националне идеје иочеше хватати дубљега корена мсђу Лужичким Србима. 1876. г. ступи млади Лужичанин Заилар на богословски Факултет у Лајпцигу. Ту стане он помишљати како би се и шта ваљало најире учииити на буђсњу успаваног сло-

венског духа међу његовим сународницима. Свештеници би, мишљаше он, у том погледу могли највише учинити, те наста свим жаром свога младићског полета да нриволи сво.је другове, који су се такође за свештеиике спремали, да кад се врате у лепу Лужицу стану својски радити не само на вери, него и на народној нросвети, а изнад свега на дизању успаваног духа народног. Ваљало је пре свега уздићи народни језик, а у томе беше у неколико већ утрвона трага. Јога Љубенски, школујући се у Лајпцигу, беше уснео да се ту и Лужичко-српске нроповеди држе, те Заилар и његови другови одоше још корак напред, заверивши се да сваког течаја у својој средипи словенеки нроповедају. Та установа иостоји на лајпцишком универзитету још и данас, у неколико измењена, као друштво Лужичких Срба иод именом „Сорабија" , како га још Заилар крсти. Но Заилар оде још и даље. Наскоро заснова он са друштвом и рукописни дневник „Сриска Новина" , у који сваки члан „Сорабије" мораде сваке недеље по штогод прилагати. Младићски овај рад који иотицаше још из поетских заноса иационалних, одушевљавао је многе младе Лужичане. Један догађај нојача покрет Заиларов. На велику радост његову и на волику корисг његових српско-еловенских осећаја позна се он са знаменитим Чехом Палацким и Србином Симом Милутиновићем - Сарајлијом, па дознавши из разговора с њима о свези Лужичана са осталим Словенима, лати се учења словенских језика и упознавања једноплемене браће. И ако још ие беше спремних Лужичана, који би прихватили идеје Заиларове и разпели па све стране, ииак се идоја о Словеиству буђаше постепено, да сазри кад јој време дође. Провиђење је хтело да и Лужичани добију свога Вука Караџића. Што је у нас Вук то је у њих Јован Ернст Смолер (рођ. 1816. г.), син сеоског учитеља Воћза, који 1830. г. ступи у гимназију Будишинску. Докјебио' на дому слушао је само српски језик. Мати му немачки скоро и не знађаше. Сад пак ступивши у гимиазију, нађе се у кругу где се ни речи сриске не чује. Тешко му беше, те је под утисцима тегобе често говорио вршњацима: Ми смо Срби, а овде ћемо заборавити свога језика; хајте, браћо, да се учимо своме језику! Другови га послушаше, почеше учити српски, а Смолер их јуначки поучаваше. Он их је учио певању народних песама, те им у младе душо усађиваше миље блага народнога. Онако исто као и нашем Караџићу, Смолеру беше суђено да буде први радник на неузораној књижевној ледиии свога народа. Пре њега нико не познаваше живота Лужичких Срба; њихови иак обичаји и иредање беху још мањо познати. Смолер још као гимназиста провођаше распусте путујући по иароду, где поче скупљати народних песама и први обраћати пажњу на народни живот и расирострањеност. 1836. г. ступи он на богословски Факултет Братиславског универзитета. Ту се позиа са знаменитим чешким књижевником Пуркином, ироФесором медицинског Факултета