Нова искра

и чешки песником Челаковским, који иредаваше словенске језике. Од јбих почие Омолер учити чешки језик. То исто чињаху и његови другови постакнути још и Чехом Палацким и Пољаком Маћејовским који тада дођоше у Братислав. Па не осгаше само на томе, воћ изучаваху и друге језике оловенске. Сем свега они ту основаше и „Друштво за лужички језик и шижевност." После Смолера неколико година, ступи у Будишинску гимназију Мужик Клосоиољски, који са друштвом заснова „Сриско друштво у ЈВудишипској гимназији", које гимназијска управа одобри под именом „8осГе1ав вГатса ЂиЛен8Гпа", уступивши му и једну собу за седнице и читаоницу. Поред задатка, да му се чланови вежбају у народном језику, ово друштво стави у дужност свакоме члану да по штогод напише на иародном језику. Бавећи се у Л.ајпцигу, сазна Људевит Штур да у Саксонској има још живих Оловена те дође у Будишин, па ту стане ватрено објашњавати Лужичанима о њихову словенском пореклу и пробуди врло жив интерес Лужичана за прошлошћу и будућношћу. Он је први зблизио Лужичане са осталим Словенима. Чим Штур оде, стиже српском гимназијском друштву у Будишину нисмо од Јана Колара који у песничком заносу обавештаваше младе Словене, те их веома усхити. Ва писмом посла им и књига на разним словенским језицима па и на нашем. Тако припремаии млади Лужичани одилазили су на Лајпцишки универзитет; ту се познаваху са осгалим ђацима Словенима, па се ту наскоро заснова и „Словенско Друштво", у коме ми тада видимо Мужика са својим друговима, Бугарина Еуканчи, Пољака Сокољницког, Србина Магазиновића и неколико Чеха. До овог се доба национални полет ограничаваше само на одушевљену омладину, али омладина нристизаше и подизаше се на своје ноге да ирихвати озбиљно поетске снове и мнсли о своме народу. До тога времена радила је омладина ноглавито на купљењу народних песама, упознавању народнога духа и живота. Благодарећи таквоме њиховоме раду Лужичани имају, може се рећи, најпотпунији и најбрижљивије издани зборник народних песама. Сад тек настаде међу Србима прави препорођај књижевни и духовни у коме се трудише да узме учешћа целокупни народ. Ваљало је засновати српски лист, који ће нробуђење идеје у главама одушевљених родољуба разнети дубоко у народ. Тога се прихвати Јордан (рођ. 1818.), ко.ји се тада из Прага са богословских наука врати, покренувши 1. јануара 1842. г. недељни лист „Јутничка" (Зора). Али одзив беше слаб, те после пола године ирестаде лист излазити. Заилар и Смолер покретоше „Тижденску Новину" (Недељне Новине), које имађаху бољу срећу. Прегаоци не осташе само на томе. По угледу на нашу и Чешку Матицу, смнсли Смолер да оснује и тамо Жатицу Сриску, али у први мах то остаде само мисао.

1845. г. дође у Будишин некадашњи друг Мужиков учитељ Имиш и са собом доведе црквеног певача Еуцора. Српски родољуби, у договору с њкм, приреде музичку српску светковину, на којој су се ради уздизања Словенсгва и националности певале само словенске и српске песме. Овај први еловенско-српски концерат би обилато носећен и сјајно изведен. Очарани приеутни реше да се таквн концерти понављају Јкао особите свечаности и то по различитим местима. (СВРШИЋЕ СЕ)

СЛИКЕ ИЛИЈЕ ВУКИЋЕВИЋА

Познато је да је покојни Илија сво.је прве приповетке писао онако како су писали његови старији савременици Лаза Лазаревић и Јанко Беселиновић. Тако је трајало неке три четири године. То је његово писање ишло иекако само од себе. Вгане је причао онако како га је терала да прича његова унутрашња потреба, „по инспирацији" (како се негда говорило). Сама количина а још више нзрада нриноведака које је тада нанисао сведочи и нама данас да се око њих иије много мучио. То је и онда било јасно пажљивијим читаоцима, па су зато потицали из круга Илиних познаника и пријатеља мишљења и савети да више проучава и брижљивије ради своје, ииаче лепе приче. А кад се 1890. или почетком 1891. године појави збирка његових одабраних „Приповедака", поновише се ти савети из кругова ближих Илији, па нађоше одзива и у штампи. Његов друг и пријатељ Данило Живаљевић, прегледајући у „Отаџбини" шта се 1890. године јавило у српској и хрватској књижевности, замераше оштро иедостатку Илине студије, па овако завршаваше: „Буде ли.. . . Вукићевић ударио другом стазом, а не овом којом је ишао, он ће моћи заузети врло видно место у српској приповедачкој књижовности; ми му то од срца желимо". А тако се, као што рекох, једногласио мислило око Илије. Ја сам у „Долу",

И. Вукићевић