Нова искра

у некрологу његову, споменуо да је Лаза Љзаревић једном прилнком казао да је Илија најдароватији млађи радник на приповеци, који само нема довољно књижевнгике спреме. Те су моје речи после поновљене у предговору „Арнаутским сликама" Вукпћевићевим које су изашле у Мостарској „Малој библиотеди", али је додано да је оно /1аза рекао „тада", кад је изишла Илина збирка. Али то не може бити, за Лазу је то било сувише доцкан, него је то могло бити раније, поводом које приноветке Илине, одштампане у листовима. Како је Илија био врло осетљив према свим тим одзивима и како се према љима управљао, ми смо, његови другови, очекивали по изласку његове збирке да ће он наставити дотадашњу врсту приповедака, усавршавајући их, према свом развијању и напредовању. Очекивали смо из његова пера неке које ће наставити оно усавршавање кога је очевидно било и дотле у њега. Очекивали смо нове приповетке које ће стајати према дотадашњим онако како су стајале „У иовој кући" и „Је ли жив?", ппсане 1889. и 1890., према „Комшијама" и „Свом греху" писаним 1887. и 1888. године. Још нам се чинило да се од њега смемо надати оном што се тада највише желело у нашој књижевности, јер га није било, роману српском. Од неких већих Илиних приповедака требало је само неколико корака па да се дође до краћега романа. Али тако није било. Он, после гласова да му треба више студије, доиста пише са студијом и још постаје самосталнији према својим дотадашњим угледима; али не иаставља усавршавање у дотадашњој врсти приповедака, него израђује себи нову литерарну врсту — слике. Оне чине засебан низ његових прича, и о њима сам иауман казати неколико речи, које доцније могу нослужити као прилошци за рад онога који буде проучавао Вукићевићеве слике, приповетке и бајке. А сада те моје белешчице могу подстаћи кога читаоца да с већим интересом узме у руке ирву свеску одабраних састава овога књижевника, која ће кроз кратко време изићи у X. колу књига Орпске књижовне задруге. С друге стране (нећу крити) овим белешкама рад сам да малко и ја отнлатим дуг који српски књижевницп дугују истрајности и доброј вољи с којом уредник „Нове Искре", ево већ четврта година, успешно остварује значајни задатак свога листа. Вукићевић је свој нови књижевни облик, слику, израдио поступно; то се лепо види по првима између њих. А једна од њих, „На месечини", канда најјаче приказује прелаз од старе ка тој новој врсти. Али у" тој приповеци још успех није постигнут, она страда од те прелазности. На даљима се види све потпунији успех. То су: „Под сунцем", „Граничари" (обе прештампане у „Арнаутским сликама") „Шкрбо и Фејзула" (Требевић" за 1892,, прештамнана на истом месту), „Неколико слика из живота једнога јунака" („Преодница", 1891.), „Мишко убојица" („Стражилово", 1893.), „Мала погрешка", „На стражи" („Отаџбина", 1892., књ. 80. и 32.; послодња прештампана у 1899. у „Зори"), „Стика", „Искушење" („Јавор", 1893.), „Горакхлеб", „Рождество твоје", „Један борац" („Дело", 1894. и 1896.), „Љута рана" („Босанска вила", 1896). У овим је приповеткама Вукићевић миого саиосталнији, али мислнм да се и овде види литерарни утицај, истина много мање него у првима. Сем тога, утицај и извор његов нису исти који и пре. Али да се и у овом другом низу Вукићевићевих радова може наћи утицаја. Лазаревићева, сведоче нека места „Искушења", кад се упореде с

иеким местима Лазина „Ветра". Па ипак, мнслим да је овде главнији Тургењев. Велики руски писац приповеда у „Ловчевим записницима" своје ловачке доживљаје и познанства, па износи у неколико јасних потеза коју сељачку душу- ч исприча често у иеколико реченица судбину, обично интиман душевни догађај, рускога мужика. Тако се и Вукићевић у „Искушењу", „Мишку убојици", „На месечини" јавља као ловац, иозна се с људима, дозна из разговора њихове карактерне психичке црте или доживљаје па то исприча начином који доста иаиомиње Тургењева. У другим приповеткама он није ловац, него чиновник који иутује службеним послом („Љута рана", „Под сунцем", „Граничари"), а у трећима обичан путник („Рождество твоје", „Горак хлеб", „Стика"); он срета људе који га, интересују, наведе их саме на разговор или на,веде друге да о њима разговарају, и све то изнесе пред читаоца. У неким се приповеткама не види писац („Мала погрешка", „На стражи", „Шкрбо и Фејзула"), него објективно износи каку слику, али је и ту готов у неколико потеза. Као што је Вукићевић у животу био необично жив, сав од нерава, тако је и његова књижевничка природа. Не само ове слике, ного и бајке и његове прве приповетке веома су живахне; при читању не може се с њима много застајати; еиисода нема ни у првим приповоткама. У сликама пак његовим имамо свуда концентрисану читаву, по садржини, пространију приповетку. Сликару је довољно неколико страна, да нам у „Љутој рани" прикаже и човека и једну анегдоту, еписоду из оне трајне и дивље борбе која се до истраге- бије тамо измсђу Срба и Арнаута. Довољно је десетину листова да у „Мишку убојици" очигледно прикаже чуднога поглавицу срискога кордона с његовим нечовечним погледима и да исприча његове немилосне поступке према свима и сваком олабијем. У „Једном борцу" износи у неколико сличица полуфанатичнога демагога и Фантасту, његове радосги, кад га нратн успех, његову тугу, кад га стигне неуепех. У „Искушењу" и у другим сликама оиет но једиу душу, опет патње и невоље, које су коју од њих задесиле. Па како је леио подешен тон у „Искушењу": у почетку и доба године и сва описаиа црирода чисто располажу и умирују читаоца да и он без очаја гледа на судбину слепога Риста, па се после све више замрачава док се не стане призирати како се кроз таман отвор на баџи и кроз расгављене даске на тавану сиромашне кућице „ тихо спушта бела нрилика са шупљим очима, поиспадалим зубима, и око ње се вије бела, дуга, магличаста хаљина" иа прилази самртничком кревету беднога слепца. У свему том сликању Вукићовић је веома самосталан, и веома би иогрешно било замишљати неку већу његову зависност од Тургењева. У њихову начииу ириповедачком има доста сличнога највише зато, што је Вукићевић чедо свога времена, што се у то време воћина туђих и српских циса-ца на један начин старају да искажу 'своју уметничку мисао. Нијо дакле реч толико о имитовању колико о заједиици литерарнога пра/вца. Кад ове Вукићевићеве „слике" посматрамо све заједно, јасно се види да су као портрети или, боље, као оне студије које сликари раде, да у њима Фиксирају грађу коју ће доцније употребити при изради својих великих компосиција. Тако и приповедач Фиксира ситне нојаве занажене у животу, свуда посматра само једно лице и даје нам слику његову, докле не могне проћи на опсожнија дела: веће приповетке и романе с гомилама ^лица. Тургењев је тек после многих новела и приповедака прешао на писање