Нова искра

_ 4 _

— Милан! викну Ружа и иотрча. Жена пође за њом. Вачу се врисак, пригушено шаптање и оне две га уведош те седе на прву столицу у углу. Мало за тим, по највећем пљуску, сусетка отиде, обећавши да ћепо вечери опет доћи. Пошто сеиМилаи исплака, Ружа им исприча појединости жалосног догађаја и сав рад ео.ји је помоћу туђе жене посвршавала, иа отиде у ходник, који је, као што видесмо, раздвајао кућицу на две једнаке половине, две собе, и који је био и кухиња. Ту запали лампу, ностави сго, усу у два тањира насуљ, извади хлеб и четири у.да и вотшу их да нечераду. Отац и син \утке носедаше и узеше јссти. Она уђе у другу собу, која беше нретрнана, јер у њу беху пренесени кревети и друге ствари из нрве собе. Ту је иешто тражила, а говораше: — Хајде, Лазаре, пошто вечераш, да донесеш мало вина и ракије и ка®е! Ничега нема у кући, а већ знаш да треба. Лаза готово одмах отиде. Ружа седе на његово место. Милан запали цигарету. Док се домаћин не врати са куиовином, њих двоје не проговорише речи. Онда она намести кревет сину, натера га да легне и притвори врата, а са мужем отиде код мртваца. Киша поиушташе, а ноче дувати ветар. Након једнога часа, од прилике, зачу се тутањ корака. Уђоше: суседа и њена кћи, мајстор Јоваи, његова Марија и два им сина, ча-Васа и његова баба, Швабица праља и њена унука, дете од осам година. Једва со могоше сместити. Заночеше тихи изрази еаучешћа и разговори о иокојници, али док је и то трајало, сви се ногледи стекоше тренутно на нову еуседу, а упорно на њену кћер, стаситу, белолику плавушу, ванредно лена лица, прикладно одевену. Не могаху одвојити очију од необичне појаве и готово у свима иоче се рађати ионос што тако дивно створеи.е гњеца но новоселском блату, што такав жив цвот изнебуха замириса на Новом Селишту! Може бити, да се не би појавила та једнодушност у дивљењу, да је у томе скупу било младих, размажених жена и девојака, али око лепотице боху махом матори прости људи, сем двају младића, синова мајсгор-Јована, Франца и Јозе®а, који тек не могаху довољно „напарити очи". Али онако неугледни, лоше одевеии, иуни кречиих пега, били су свесни да је нису достојни. Лена девојка градила се као да и не опажа општу радозналост. Седола је скрштених руку, право, не наслоњена и разговарала се испод гласа са матером. Беше савршено овална лица, коже као сиег беле, великих плавих очију, бујне, спреда гргураве косе. Зуби јој не беху ни ситни, пи „бисерни", него нојаки, разређени, жућкасти. Врат јој беше јак, али не гојазан те наговештаваше да јој је цела снага, иринијена у мркој хаљини, тако чврста и мускулозна у нежним облинама. Име јој беше Аница, матери јој Марта. Девојка је радила у некој радњи белог рубља у чаршији; кући је долазила на јело и ноћишто. Стара је нлела и прекрајала

женске хаљине код куће, за зараду. Српкиње су. Родои канда беху „из ирека". Толико је Ружа умела испричати мужу. Он шанну: — Само кад је види онај наш магарац, полудеће! Полудеће, вере ми! Је ли је познаје? Јок? - Јок! учини оиа и дође јој да се осмехне, али јој сузе грунуше. После првог послужења вином, мушкарци запалише и диже се општи жагор. За, неколико, разговори беху пристдаута, ада, т«ш> № >тадаш>, шђ вање ноиуштало. Мајстор Јован нрви заврже шалу (коју су већ имали прилике и пре чути), поче дирати стару нраљу Швабицу, како би је он радо узео, да је којом срећом остао удов. Јован јо био Словак. Беше висок, окошт, ситних, беличастих очију, аностолске браде. По занату је био обућар, али одавио ои замени шило пушком, јер је био одличан и страстан ловац, те га особито етрани дипломати и иаши великаши радо вођаху у лов. Разуме со по себи, да му шала са нраљом беше увод у бескрајне његове ловачке доживљајс, које је иричао чудном смесом словачкога и српског јсзика. У осталом, древна пијаница, те би га већ трећа чаша „стигла". Синови му, Франц и Јозсф , тобоже зидарски радници, у истини беху прави и препредени београдски мангуни, који су живели од свакојаког посла. Ча-Васа, старчић од седамдесет година, добро одржан и ако такође иијаница, био је нодоФицир за времо кнеза Мијајла и нримао је иеку номоћ од државе. Тај је био неисцрнан у причању догађаја из онога времсна. Око два часа но ноноћи силна граја иробуди Милана. На нрви мах не могаше се освестити, а кад се опомену шта јо у кући, устадо и ста нрислушкивати. У тренутној тишини, чу само очев глас и нознате речи: „Тако ти је то, Шојкадијо и Шогоријо ! Нема ту ајнс, цвај, него цврц !" — нашто се заори смех и поиово настаде граја. Милан уђе к њима. Кроз густи дим не могаше их распознати. Нико ие оврати нажњу на њега, али тск он издрељи очи, кад угледа Аницу. Праља Швабица, која до ње сеђаше, уступи му мосто и боцну га прстом смејући се и шапћући нешто. Након нопуна часа, у општој граји и несвесности, норед мртве сестре, Милан изјави лепотици своју жарку љубав, — чему јо била последица, да су после годину дана, ти исти, у тој истој соби, седели при евадбеном нировању. С. Матавуљ