Нова искра

_ 48 —

му је „погазио л'јепу бановину", поробио ,,6'јеле дворо", одвео „коње, волове и овце свеколике", и „одвео љубу Анђелију", а њу: „Мене твоју иотиснуо мајку, ј Добријем ме коњем иогазио". Кад таст (који је овде „ ЈуговиК Богдан"!) угледа зета „намрђена". пита га: «Бог ми с тобом, зете, добро моје! Што је теби јутрос на уранку, Тер си јеси вас иреобразио, Тако круто чело на.мрдио А пониско брке објесио? Али си се тешко наљутио А на девет вјерн'јех шура твој'јех Југовића, девет сина мој'јех Да те н'јесу добро поштовали?* А кад Бановић моли таста да пусти синове да с њиме нотраже Благајлију, тада „плану Јуже ко и огањ живи", па вели зету: «3надеш, зете, не знали те људи! Кад влахиња обљуби Турчина, Воли њему више него теби .... Моју децу тамо не зазивај, . . . Да их Турци сјеку по планини, Да их једу орли и гаврани, Аисичине, међеди и вуци*. Баповић одлази сам на коњу и с хртом Караманом, обазирући се „не би ли се шуре иресјетили" и за њим „ у иоЛеру дошли", Банови11 најпре иде своме двору, где находи стару мајку како „цвили ка и змија љута". Пошто се од мајке известио о Турчину и обукао турско одело „како носе Сарајлије младе" (!), пође да га тражи. У плаиини наиђе (не на дервиша, већ) на „чобанице младе", које му казују да је Туре „починуло на води студеиој". Пошав даље, наилази на недесет Турака „гдје посјели јелом под зеленом"; опи га приме у друштво и, кад се „тешко изопише" и „повалише" да почину, Бановић их све исече својом ђордом, иа се упути на „воду студену": Ту ти Туре тихи санак спава, (Јер је таки у Турака адет) На скуташцу Анђелије младе, Држи њему на скуташцу главе, Она њему тврде чува страже. А кад је угледала Бановића, његова „дебела дорина", хрта Карамана и „банова оба мрка брка", буди Турчина, говорећи му: «Устани се, зб санак заспао! Ево овуд Страхинића бана, Како се је курвић преобуко! Оли мисли, да га не иознадем? Познам добро, вјера моја му је". Говори јој силан Благајлија: «Мучи, Анђе, на чудо удрила! Тешко ли те уплашио бане? Кад ти са мном мојој земљи дођеш И амо ћеш бојати се њега*. Оад даље, као и у Вуковој песми, настаје сличан опис њихова сусрета и двобоја у коме, на иослотку, судслују и Анђслија и хрт Караман. Пошто је Бановић савладао и заклао Турчина, иде онет иајпре своме двору, односећи благо које му је Турчин био запленио, а уснут одводи и „чобаницу младу" да му „чува благо". За тим одлази с лубом у тазбину, где имамо исту сцену коју и у Вуковој песми, с том разликом, што је Бановић у Вуковој прави витез, који прашта својој љуби и не да браћи да со свете, а овде ои иушта да јој Југовићи главу одсеку. Колико

су браћа Југовићи при том варвари, види ,се из ових стихова: А кад види најстарији браге, Удари је ножем јатаганом, Русу јој је главу одсекао, Па је носи на свијетлу сокру И говори Југовићу Божо: «Не би данас обједово с миром, Кад јој не би ја главу видио, Мртву главу на соири свијет.шј" (ђ. Тада се Бановић враћа своме двору н ожени се с „чобаницом младом". Оно, што смо о овој пееми напред рекли, довољно се јасно потврђује из ових стихова које смо навели. Сем тога, докле је Вукова несма јодан од најлепших епизода косовских догађаја, који се дешава ириликом доласка турске војске на Косово, дотле ова песма, сем косовских личиоиости о којима пева, нема никаве везе с Косовом, те не би, управо, ни могла ући у ред Косовских песама. У Вуковој је Влах Алија поглавица, грдиа „сила" турска, а овде је „Благајлија" отмичар најобичније врсге. Југ Богдан је „ЈуговиК (!) Богдан", а тазбина не у Крушевцу, већ у „Југовцу". Јунак се назива час „Бановић Страхиња" час „Страхимић бан". Косово се нигде ие помиње, а не каже се ни где су банови двори, ни гдо јо сусрет с Турчином. „Бог преписује царство" (57) најкраћа је од ових песама — има 41 стих. Из збирке је Дујића Мата, а од Симо Кракића из Врховина крај Травника. Темом својом подсећа на први део Вукове песме „Проиаст царства срискога" (II, 46), где соко од Јерусалима —■ Св. Илија — доноси ластавицу — књигу од Богородице на Косово цару Лазару, која му проговара: да бира коме ће се приволети царству — небоском или земаљском. Ево како почиње: Прва ријеч: «Г1омози нас Боже!* Друга ријеч: «Оће, ако Бог да*. Вино иију сви божји анђели, Међу њима свети Микаело. Ведр.о беше, па се наоблачи, Из облака била књига паде И допаде светом Микаелу. Светац књигу гледа, но је „проучит но можо", већ је даде анђелима; кад је ни они „проштит" не могу, сакунише „триста нопова", а за тим „триста ђакончади", па најпосле „триста калуђера"; но ни они не могаху прочитати. Међу калуђсрима јо био „Јован калуђер", па је и њему дадоше; он „проучи лијест књиге биле", иа им говори: «Да би вами криво казивао, Изгубит ћу своју грешну душу; Да би право, изгубит ћу главу. Ја ћу право. па штогод Бог дао: Ово Боже иреиисује царство Са Србије на Отманови&е". Ухватишо Јована, везашо му руке, „саградише лучсву ћелију", турише га у њу и заналише са четири стране; изгоре сва ћелија „али оста Јован калуђсрс". Песма се завршује стиховима: Кад видише сви божји анђели, Да је право књигу проучио, Узеше га на бијеле руке, Па га носе Богу великоме. Као што се види, ова иесма миого ономињо и иа Вукову „Цар Константин и ђаче самоуче " (II, 89); али