Нова искра

— 74 —

имао примати дневну надниду, радити собом само оне дедове машина које су захтевале највећу тачност, а обично пак — надгледатж носао и давати упутства. У сгвари је дакле био начелник одељења, уза што су му додали посао обичнога радника, с платом мајстора. Оваки услови, на које не би пристао ни један Немац, у почетку поласкаше Гославскому. Али се брзо увери да су га и овога пута преварили, јер је физички морао радити колико и пре, и сувише — морао је напрезати мозак. Дан му је пролазио у трчању од наковња прееи, од пресе сукалу, при чему су му непрестано досађивали другови, јер им се чинило да је Гославски дужан не само да им даје упутства него и да сам ради све. На крају јула Гославски је изгледао као аутомат. Чак се није ни осмехивао, о стварима које иису имале везе с радионицом скоро није ни говорио, па се запустио и у оделу, он који је толико волео уредност. Није одлазио у цркву са женом. него је спавао до подне. У односима је био набусит. Највеће је уживање налазио у спавању, као човек који се повраћа од дугог боловања. А стара живахност виђала се на њему само кад је љубио сина јутром и вечером. Гославски је добро разумео свој положај. Внао је да га рад прождире, али га се није умео оканути. С оним поседником, који му је давао кућу за радионицу уговор је имао бити потписан тек у августу, а уселити се могао тек у октобру. Шта дакле да ради ? Ако сад напусти Фабрику, мора живети од готовине, и за два месеца потрошиће две-три стотине рубаља онако тешко зарађених и онако потребних за почетак. Треба дакле осгати на садашњем месту и напрезати се. У осталом надао се да ће за недељу дана одмора, пошто се пресели, оснажити и новратити поремећену снагу. А опет шабрика му је толико огадила, да је носио календар и сваки дан брисао. Још само два и по месеца... Још шесет и пет дана ... Још два месеца! . . . V Једне суботе, у септембру, ноћу, механичка радионица кипљаше од вреве и рада. Радионица је била огромна сала, са многим прозорима, као стаклена башта. Ерај једног зида беше парна машина, која је стављала у покрет остале справе за ткање, крај другога — два ковачка огњишта. Био је ту још мали маљ који се кретао с помоћу зупчастог точка, неколико браварских утега, сукало, сврдлови и друге справе. Приближавала се поноћ. По осталим радионицама светлост је давно погашена, уморни ткачи спаваху код својих кућа; али овде се још радило. Убрзано хуктање парие машине, тутњање машина за предење, удари маљева, зврка сукала, цичање пила — све је то јако одјекивало у тихој ноћи. У ваздуху пресићеном паром, ирахом од угља и сићушним отпацима гвожђа, као ватре луталице светлу-

цаху десетак гасних пламенова. Ероз велике прозоре, који непрестано дрктаху од хуке, завириваше месец. У сали се скоро не гозораше. Рад је био хитан, време на измаку, те су се људи журили ћутећи. Овде гомилице црних ковача дижу огромну, бело усијану полугу гвожђа под маљ. Онамо ред бравара, као на комапду, сажиње се и усправља над редом нреса. Према њима погнути сукачи пазе на рад својих машина. Испод маљева лете искре. С времена на, време разлеже се заповест или псовка. По каткад ковање и пиљење престаје, онда се чује жалосна јека мехова, који пире ковачке ватре. На иајвећој сучиоиици ради Гославски. Облаже он велики, челични ваљак, који мора бити израђен савршено. Али посао иде лагано. Гославски је данас имао толико посла, да није могао напустити радионице ни за време вечерњег одмора: те је веома изнурен и сањив. Тресе га грозница; млазеви зноја обливају му тело. С времена на време, од умора, сан га савлађује и износи му пред очи разна привиђења, чини му се да је негде на другом месту, не у радионици. Али се опет опире, смољавим рукама трља очи и плашљиво погледа да није нож много боје скинуо с ваљка. — Ала би се спавало! рече му сусед. — Одисга! — одговори Гославски седајући на столичицу. — Ваљда због ове запаре —- примети сусед. — Машина је страшно загрејана; ковачи раде на оба огњишта . .. У осталом доцкан је већ ... Шмркните бурмута! — Хвала! — захвали Гославски. У1ула би ми разбила сан, а бурмут не може.. . Боље да се напијем воде. Оде неколико корака и зарђалим гвозденим пехаром захвати воде из бурета. Али вода беше врућа и Гославски, место да се освежи, осети да се још јаче зноји и малаксава. — Колико ли је часова? — запита суседа. — Четврт до дванаест. . . Хоћете ли свршити данас посао ? — Изгледа да ћу свршити — одговори Гославски. Још врло мало треба .. . а тако ми се спава ... — Од врућине! Од врућине! — говораше сусед. Узе опет бурмута и оде своме сукалу. Гославски измери пречник ваљка, помаче нож, утврди га пресом и опет крете машину. После тренутне уеиљене пажње наступи у њему реакција и поче дремати стојећи, очију упртих у сјајну површину ваљка, на који надаху капље воде. — Мени нешто кажете? — запита на једанпут суседа. Али сусед, погнут над својом машином , не чу питања. Сад се Гославском чинило да је код своје куће. Жена и деца спавају, на орману светлуца уврнута лампа, постеља му размештена. Ево сгола, крај њега столица. . . Изнурен, хтеде да седне на сголицу, и — опре тешку руку на ивицу стола . . .