Нова искра

— 76 —

— Гле како јо мудар! — прогунђа неко. Фердинанд ее освести и мењајући тон, запита: — Је де га прегледао лекар? — Фабрика нема лекара. — А, јес'! ... А ранар ? — Ни ранара нема ! — Аха! Онда треба одмах послати кола у варош. — Дабоме да треба! — одговори неко. Можда ће те се ви вратити? — Коњи су ми уморни — одговори Фердинанд али послаћу друге. Еола кретоше. — Подлац! — рече један радник. Еад се ми уморимо од рада, нас не мења, а о коњима води рачуна! — Јер коња треба купити, а људи су џабе — примети неко. Гомила стиже кући, у којој је становао Гославски. Ероз прозор се још видела светлост. Један од радника полако куцну. — Ко је? — Отворите, госпођо! После једног тренута на вратима се појави у пола свучена жена. — Шта је то? — запита, глодајући гомилу, пренеражена. — Ваш се муж мало осакатио, па смо га донели. Гославсковнца притрча носилима. — Христе Боже! — викну. Шта ти је, казуј! — Немој да пробудиш децу — прошапута муж. — Мајко Божја! Крв! . . . Толика крв! — Мир! Мир! — шапуташе рањеник. Гуку ми откинуло, али то нијо ништа. Пошљите но лекара. Жена поче да рида, да дршће. Два је радника узеше под руке и уведоше у собу. Остали уиеше рањоника, који помодри од бола и гризаше уснице, али се уздржавао да не би пробудио децу. Гано сутра дан известише Адлера о догађају. Саслуша, замишљен, и запита: — Је ли долазио лекар? — Олали су ноћас у варош, али и лекар и ранар нису били код куће. — Треба довести другога. Тако исто треба послати депешу у Варшаву за бравара на место Гославскога. Око десет сати оде у радионицу да види сукало, које се покварило. Код кобне машине стаде случајно код локве крви и задрхта, али се одмах прибра. Пажљиво разгледа зупчасте точкове, на којима се видела усирена крв, парчад меса, неколико дроњака од кошуље и неколико изломљених зубаца. — Имамо ли још који оваки точкић? —■ запита механичара. — Имамо! — шану бледи Немац, који се, кад је видео крв, био онесвестио. — А је ли лекар дошао? — Још га нема.

Адлер одмахну главом. Одсутност лекара непријатно је утицала на њега. Око подпе известише <вабриканта да је лекар дошао. Старац брзо изађе из куће. Пролазећи поред врата Фердинандових, који је после пијанке још спавао, залупа у њих штапом; али се син не одазва. Пред станом Гославскога скупило се мноштво радника. У цркви је био мало који. Сви су хтели да дознаду судбину рањеникову и да чују како је баш текао догађај. Гославсковицу с децом узела је к себи једна сусетка. Гомила је жагорила, али кад спазише Адлера, престаде говор. Само се најплашљивији здрављаху с њим, остали су окротали главу од њега, а одважнији су га гледали не скидајући капе. Фабрикаита иешто пресече. — Шта хоће они од мене? — помисли. Ослови једнога радника Немца и запита га како је болеснику. — Не зна се — одговори запитани мргодно. — Осекли су му целу руку. Адлер иосла по доктора, да изађе к њему. — Но, како је тамо? — запита Фабрикант. — Умире! — одговори лекар. Адлер се поведе и рече јачим гласом: — То није могуће? Људи губе обе руке, чак и обе ноге, па опет не умиру . . . — Вавој је био рђав, много је крви истекло. Поред тога болесник је био изнурен радом. Овај се одговор брзо рашири међу присутнима. Гомила поче да гунђа. — Ја ћу вам добро платити! — рече Адлер. Само га ви лечите брижљиво. Не може бити да човек од такве ране умре. У тај мах болесник јекну. Декар утрча у кућу, а Фабрикант се окрену да се врати. - Да је лекар био у Фабрици, не би се десила несрећа! — рече неко из гомиле. Сви ћемо ми тако свршити ако нас буду држали у радионици до ионоћи! — викну други. Овде онде почеше да куну и прете. Али огромни ткач завуче руке у џепове и подигнуте главе иђаше кроз најгушћу гомилу. Само је мало зажмурио и врат му побледио. Правио се да не чује оно што говоре даљи, а ближи су се раступали пред њим, инсгинктивно ногађајући да се овај човек не плаши ни клетве ии претње, па ни отворена нападаја. Пред вече Гославски, од кога се лекар није одмицао, дозва жену. Уђе на нрсгима, поводећи се и задржавајући сузе које јој замагљиваху очи. Гањеник је лежао за чудо мршав, укочених очију. У сумраку изгледало му је лице црно као земља. — Камо те, Магдо? — запита једва чујно, а затим говораше на претрг. — Ништа од наше радње! Нема руке! Ва њом ћу и ја, јер на што бих џабе хлеб јео ?