Нова искра

- 70 —

Од клада крај друма привиђало му се тело> Исмаилово. Од ветрова ујања иричуло му се час по јечање његова сииа.|Застајкивао је, ослушкивао је, и ишао даље... У зору је пролазио прокупачке улице, и дошао пред сарај... Кад угледа мртва сипа где лежи у локвама усирене крви искуљале из рана више леве сисе и главе, рикну као пушком погођеп арслан; сруши се на њега, нема и непомична, нагрђена грозном смрћу, сруши се као храст ишчупаи олујом, па зарида... На Арнауте није зажалио: ни с једним фисом није ни у малој задевици, а камо ли да је кому крви дужан... То је неко из града. Наћи Ке га, па да би ишао овако стар на крај света. Тужан и несрећом саломљен натовари мртва сина на коња, на коме је дојахао Суља, и нонесе га у Арнаутлук, нени његовој... А буновно Прокупље трља очи и гледа: чисго не верује да је толико заспало, те да не осети ово од чога се морала потрести под њим земља. Али Исмаилова нене није преживела црни хабер: једиа стара Арнаутка нађе је у одаји, тамо камо је страха пала, мртву... Још исти дан, Арнаути су еахранили и жену и сина свога поглавара; сахранише их по обредима мусломанске вере, жене плачући за њима, људи шкрипећи зубма, пружајући стиснуте, кошчате песнице према Прокупљу. А мула-Халим ? Јуче тако срећан, а данас и без кадуне и без сииа... Крв за крв! Наћи ће убицу, па да би ишао овако стар на крај света. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Јелена Јов. Димитријевића Ч

СЛАВИЈА *) ложно, браћо, сложно сад Нека пева стар и млад ; Нек се ори неба свод: Бог да живи елавски род Дуговечно, дуговечно! Чујете ли слатки глас? Мајка Слава зове нас. Рујна зора свиће, ој! Весело нам, роде, стој Дуговечно, дуговечно! Није Слава празан сан, Засијаће и наш дан;

Заориће трубни јек Грануће нам златни век Дуговечно, дуговечно ! Ах знате ли онај крај ? То је славски цветни гај. Красно цвета роду свом, Славно кити славски дом Дуговечно, дуговечно ! Нека тутњи цео свет, Нек Славија шири лет ! За слободу рода свог: Хајд'мо, браћо! С нама Бог! Дуговечно, дуговечно! + Јован Илић

ПОВРАТНИ ТАЛАС Еолеслав Прус (Ал. Гловацки)

НАСТАВАК

*) II ову иесму покојнога Илића нашли смо у архиви Беогр. Певачког Друштва. Биће да је спевана 1852. г. УррДИИК.

IV д пре дваестак година настанио се у овој околини неки племић, кога су суседи називали „особењаком". И доиста морао је то бити чудан човек. Није се оженио ма да су га нудили до позне старости; није пијанчио и — што је било најцрње — бавио се о васпитавању ^ сељака. Отворио је школу у којој су деца учила најпре: читање, писање, науку хришћанску, рачун, и уз то шивење и кројење. Свако је сељаче морало умети да сашије чизме, гуњ, кошуљу, капу, кабаницу — и то је био почетак школовања. Ва тим је доводио градинара, а после: ковача, бравара, столара и колара. И опет би сваки ученик, који је знао кројење и шивење, морао учити градинарство, ковачки занат, браварство и коларство, а сем тога: рачуницу у ширем обиму, геометрију и цртање. Сам им .је господар предавао геограФију и историју, читао поучне књиге и причао многе анегдоте, чији је закључак био увек да треба бити радан, поштен, разуман, стрпљив, штедљив, и још уз то треба имати много других врлина, да би се постало нравим човеком. Околни су се нлемићи љутили на њега што квари сељаке, а мајстори су га исмевали што децу учи свима занатима; али је он на нребацивања слегао раменима и тврдио: кад би у свету било доста Робинзоиа који би се за младости морали упознати са свима занатима, било би мање ограничених људи, пијаница и робова везаних за једно место.