Нова искра

— 110 —

Извуче ватим кучине и завири у рог, где со засијаше дукати као жеравица . . . Много ћо ово бити, али нека стоји злу не требало... Упамти, газда Даго, три рога дуката, збогом и до срећног виђења! . . . Вељко узјаха коња и оде весело, а Дага се само спласти на поњаве у ва-јату. Шчепа га љута грозница коЈа га после баци у ватру, да ништа за себе није знао. Кад је се после разабрао, цео му је догађа.ј изгледао као сан. Тек кад је видео, да, доиста нема рогова с дукатима, уверио се да је то била јава .. . На очи му изиђе онај страгани јунак, како га стреља и пресеца очима . . . * * * И отпоче по Цриој Реци крвава крајииа! Хајдук Вељко ностаде страгаило за Турке. Кад савлада бега у Подгорцу, летео је Вељко, на бесноме Кугаљи, са својим јунацима, на све стране, а где год дође, доносио је смрт дугаманину... Помоћу Божјом, и својим јунаштвом, Вељко очисти целу Крајину од Турака . . . На све стране захори се песма Орбинова. Замириса српско гаарно цвеће; запевагае веселе птичице у слободним, зелевим луговима иатпе миле Србије. Србин веселије погледа, слободније поче дисати. Једнога дана, пред само вече, стаде неки непознати трговац пред кућу газда Дагину. — 0 домаћине, викну он с коња. — Чујемо, одазва се вееели глас домаћинов. — Може ли се у овоме дому добити коиака ? — Можебрате, може. Како, наопако, данебимогло?!.. Једно момче отрча, отвори вратнице и прихвати трговцу коња. Домаћин се поздрави са гостом који се каза да је из далека, и да путује поради трговине. — Ето, ианесе ме пут, у'вати мрак, па свратж' у тебе на конак, а о твоме дому слугаао сам јога уз пут. — Држим, да ниси нигата ружно чуо, рече домаћин трговцу. — Нисам, не дао Бог, одговори трговац Док су се домаћин и трговац разговарали и ракијали, била је спремњена богата вечера, те оба заседоше. После вечере, уз красно вино, продужигао разговор. Трговац је иричао о својим трговачким пословима и трговини, а домаћин о свомо домазлуку, ратарским пословима и воденицама. Оба су јуначки завиривали чагаама у дно. — Па велига, лакгае сад живети? упита на иослетку трговац. — 'Вала Богу, тако је. Од како се отарасисмо Турака, сваки нам кутак пропева, а Вељко нас чува и не да ни нривирити Турчину у нага крај. — А јо ли ти који нут долазио Велко ? унита трговац. — Није, брате, рече домаћин. Ва тим мало поћута, па иродужи: — Оно, ако 'ћега право, и јесте ми долазио, али ма'ни се! . . . И домаћин одма'ну руком.

— А гата је то било I — %ути, пријатељу! Обрук'о сам ти се код њега, код 'наког човека, болан !... Али гата сам ја знао, гата он 'оће и намерава? Да сам и слутио само, да ћо на ово да изиђе, дао би' му, славе ми моје, и когауљу с леђа. Домаћин испи чагау, куцнувгаи сеса гостом, па настави; — Било је то, знага, јога пре ночетка нагае крајине. Он чуо за мене, да сам 'вала Богу имућан, па потражи пара да набави за дружину одела, оружја и џебане . . . И ја, матори будала, ни паре не дадо' момцима које ми је ноелао. Он ее диже и дође ми сам. Ух, страшан је био, кажем ти! Преп'о сам се они' његови' очију и ногледа, да ме је после, неколико недеља, сваког другог дана треела грозница. Једва је' се куртулиса' .. . Тада сам му дао нешто пара, али, нека му је алал и Богом просто, и овога и оиога света, кад нас само ослободи напасти. ■— А јеси ли се после виђао с Вељком? уиита трговац. —- Јок, брате? Где ћега ону алу у'ватити. Ига'о сам касгиле, неколико пута; тражио сам га да га само једанпут загрлим и да га замолим да ми опрости, тпто сам у почетку био нечовек према њему. На те речи Дагине трговац скочи: —■ Газда Даго, опрости и ти Вељку! Он ево стоји пред тобом! . . . Ти си дао паре, а ја своју снагу и оба смо дочекали дан, да свој крај видимо слободан и чист од Турака . . . Опрости, и оди ми у загрљај. Јунак рагаири руке и стајагае поносито као бор. — Вељко! кликну домаћин весоло и полете му у наручја До зоре је трајало весељо у дому газда Дагину. Сво боље и виђеније из села, слеже се Дагиној кући, који их позва да поздраве дичног српског јунака .. . Кад је сутра дан, после ручка, Вељко полазио, изведогае му спремна коња. Пре ного гато ће усести на њега,, Вељко се маши бисага, и отуда извади три воловска рога. — Познајега ли ове рогове, газда Даго унита он весоло. — Познајем, како не бих познавао, одговори домаћин, исто тако весело. — Е, ево ти их брате, рече Вељко пружајући му рогове. Ја сам их опет напунио као гато су и били. Небројено сам узео, небројено ти враћам. Даги грунугае сузе. Он једва проговори: — Нећу, господар Вељко!... Нећу то узети, јор сам ја то 'давио алалио. Носи ти то, тробаће ти, а мени ће Бог берићетом то накнадити. — Но, Даго! Ово је твојо и нрими . . . Има Вељко доста блага. . . Хвала ти, гато је твоје било квасац његовом . . . — Узми то, господар Вељко, треба ће . . . Треба ће за други крај, где јога Србин трпи, и ако је Крајина слободна . . . Узми то . . . Молим те !. . .