Нова искра

вини пута, те би му најбоље додиковао натпис да је та књижица Косово Ст. Новаковића с шменама и доиунама Т. Остојића". Из казанога јасно се види у чему се саетојала моја одена или „критика" Остојићева састава. Говорити о правцу или путу у саставу и о потпуности његовој, на то сам, и поред обележеног циља своје књиге, имао права тим пре, што сам и сам, за свој нацрт, узео исту основу коју и г. 0., а која није ни моја ни његова, него Ст. Новаковића. Би.ла је природна потреба показати одступање мога нацрта од Новаковићева па и од Остојићева састава. Даље од тога нисам ишао; нисам се упуштао у литерарно-естетичну критику склопа и распореда компонованих песама Остојићевих, нити љегових измена у употребљеним песмама народним, нити оригиналлих уметнутих стихова његових, и т. д. И ту сам, као и код осталих иокушаја о којима сам реФеровао, остао доследан постављеном задатку моје књиге. Ео се буде латио посла критике свију тих покушаја, имаће још много што-шта да каже и о саставу г. Остојића. У том смислу учињена замерка Остојићева, о „ педостатку критике" код Павићева нацрта, могла је имати места и у овом случају — код Остојићева покушаја. Прећи ћу у брзо још две-три наномене г. Остојића. У другом одељку своје књиге реФеровао сам о оним српским писцима, који су побележили народне приче и предања о боју на Косову — о Михаилу из Островице, о Цријевићу, о Орбинију, о Троношцу и о предањима из 18. века. Ту г. 0. мисли да је требало изнети и Еонстантина ФилосоФа, и похвална слова кнезу Лазару, и талијанског преводиоца историје Јована Дуке, нравдајући тај захтев тиме, што је „вредно да се виде Фразе и стилизација самога извора ". Није ми била намера да ређам све историске изворе наше и стране, јер, почевши од писма Флорентиске онштине, имало би у том случају да се изнесе много више извора и писаца него што то г. 0. тражи а који су за народну еиоиеју без интереса. Находим да је овај захтев Остојићев неоправдан. Г. 0. назива моју књигу најпре ирегледом и ириказом традиционог градива и композиција, што она и јесте у ствари. Али доцније, после говора о мојим замеркама, назива је и расиравом, и ако она то није. Но тај му је назив можда био подеснији да би могао рећи: „С тога је у овакој расирави као што је г. Стојковића требало ући критички у питања: шта је идеја косовске појезије, где је тачка са које би се могло обухватити градиво, ко треба да је главан јунак, како треба да се према томе изведе комнозиција" ? Г. 0. се и овде оглушује о циљ мога састава, но коме сам сва та питања оставио истраживању и слободном кретању уређивача Косовске епопеје, као што мислим да и треба тако да буде. А ако г. 0. находи да би се уређивачу могло и у томе помоћи, нек изволи изнети своју студију о томе, јер та питања нису ни у његову саставу обрађсиа, нити се из састава могу назрети. Док је г. 0. радио на свом покушају за састав народне Косовске епопеје, био је за цело мишљења да за њу има довољно народног градива, и да је потребно само бити добар уређивач. Сада пак, кад се показало да ни његов нокушај није одговорио циљу, он се окреће на другу страну, прибегава идеји о иеснику, па вели: „Њу (Косов. епопеју) може створити само ирави иесник", који „мора познавати добро све традицијонално градиво и све песме народне", но који „мора имати иотиуну слободу, као што ју је имао зацело и Омир и несник „Нибелунгенлида" ... У том се погледу ја и г. 0. разилазимо. Ја остајем при гледишту о добром уређивачу — велим „добром", т. ј. таквом који ће имати све особине за то потребне, и који ће се хтети том иослу посветити свом озбиљношћу какву он и заслужује, после довољиог упознања и студије целокунног градива народних песама и предања. Прави иесник пуштао би, већим делом, на вољу својој машти — а за што би био прави песник? Но у том случају имали бисмо не народну, већ уметничку епопеју, онакву каквајенпр. Каперова, или она

коју нам спрема Н. Ђорић. Питање о Омиру пак, да ли је он био прави иеснш Илијаде, или само добар скупљач и уређивач оних народних песама грчких ко.је су рапсоди проносили по земљама грчким, или је његово име у опште фиктивно , — то питање још није толико пречишћено, да би се г. 0. могао на њ поуздано позивати. Са свог најновијег (а не ранијег) гледншта г. 0. се једном једином реченицом упушта и у оцену мога нацрта: „ Онаким рецеитом,, каки је израђен на крају ове књиге, тегико да Ке се користити иесник (уређивач може битиЈ". За свој нацрт ја сам претпоставио уређивача, а не иесника, а то сам у саставу и изреком казао. Па не само за мо.ј нацрт, него и за сваки други, коме буде циљ: уређење народних песама косовских у једну хармониску целину, неће бити ни у колико потребан прави песник из разлога, које сам и горе поменуо. А ова реч г. 0. само је: „Жив ми Тодор да се чини говор". Завршићу с напоменом, да сам се од г. Остојића надао друкчијим примедбама на мој састав, којима бих се у самој ствари, на којој смо обојица радили, могао више користити. Ср. Ј. СтојковиЂ

Статистика наставе у Краљевини Србији за 1895.96., 1896.-97. и 1897.—98. школску годину. С три картограма и шест диаграма. По службеним изворима израдио Зар. Т. ПоиовиК. — ЗШЈзИцие с!е Пп$1гисШп рићПцие сЈапз !е Коуаите с!е Зегђје роиг Гаппее зсо!аЈге 1895.96., 1898.—97. е* 1897.—98. Атсс ћшз саг1;о§гатте8 е! 8IX <Па§гаттез. — Београд, 1901. — 4°, стр. 256. Цена? Руско-турски рат 1877.—78. године на Балканском Полуострву. Са 18 карата и скица. По руским изворима саставио ђенералштабни мајор Драгутин МилутиновиК, хонорарни проФесор Историје ратне вештине на Војној Академији. — У Београду, штамнарија Андре Јовановића, 1902. — В. 8°, стр. 88. Цена 2 динара. Вранко МалаИ: Прва љубав. Песме. (Чист приход намењен прав. дев. васпиталигату „Краљица Јелисавета"). Својина пишчева. — У Новом Саду, штампарија ТБорђа Ивковића, 1902. 16°, стр. 52. Цена 70 п, ХришЛанска књижица : Добро и поштено име. (Боље добар глас, него златан пас). Бр. 9. Загреб, Српска Штампарија, 1902. — 16°, стр. 16. Цена 4 потуре.

Цретплатницима }1екре Овим бројем ступа Пова Искра у другу чотврт своје четврте године. Еако је нретплатнички одзив још вазда слаб, то најозбиљније опомињемо своје дужнике да нам претплату одмах шаљу, јер се Иова ИскраЏјцж&ш једшш иретилатом. Уз овај број разашиљемо старим дужницима и нарочите опомене, као последњи иокушај да се на леп начин плати дуговаве. Ео се оглупга, нека нам не пребацује за оне мере које ће убрзо доћи. Власништво Нове Искре.

«НОВА ИСКРА." излази оваког меееца. — Цена: на год. 16, по год. 8, четврт год. 4 дин.; ван Србије: год. 10 Фор. или 20 дин. у злату. Претплата и ове шго се тиче администрације шаље се Р, Ј. ОдавиКу, власнику „Н. Иокре", Капетан Мишина 8. Власник и уредник Р. Ј. ОдавиИ, Капетан Мишина ул. бр. 8 Краљ.-Срп. Држлвна Штампарија