Нова искра
I
— 102
ском хату, у кога су копите обавијене белим некаквим крпама, старац један, крупан, дуге беле браде. Бацио је за се на хата кадуну. На лицу јој био пешкир, па се смакао, те су видели да је телеисана; а по руху су познали да је из куће богате. (СБРШИТгЕ Се) јелена Јов. ДимитријевиЂа
ТИ ПРУЖАШ РУКЕ ... 1 и пружаш руке и жудно чекаш, У чежњи наду душа ти храни : Да ће ти доћи, па ма и позно, Сниване среће блажени дани. Да ће ти живот, и ако горак, У сталном болу који га прати, Радости чисте, жељена добра И мира души бар некад дати. Ти пружаш руке и чекаш, чекаш А време, тајна, нечујно плови, И носећи те у гроб те спушта А снови твоји остају снови]! Борски
ПОВРАТНИ ТАЛАС — Болеслав Прус (Ал. Гловацви) (нАСТАВАк) VI светским очима зла или добра дела имају, изгледа, значења тек онда, кад се наштампају. 0 староме се Адлеру одавно знало да је себичњак и глобаџија, о Фердинанду да је себичњак и развратник; али тек новинарски чланци, поводом смрти Гославскога, узбуиише против њих јавно мњење. Сада се цела околина поче занимати Фабриком. Говорило се о свему што се у њој дешавало и, по обичају, све се тумачило. Знало се све до најмањих ситница. Знало
се колико се Фердинанд био задужио на страии, колико је губио сад, и колико његов отац добија на смањењу зараде и повећању радних часова. А нарочито се бунило због смрти Гославскога, који је у очима света био жртвом лакомости старога иабриканта и разврата његова сина. Неки су до душе, говорили да се у сваком индустриском заводу и при свакој машини, не изузимајући ни вршалице ни сецкалице, може десити неерећа. Али су њих лако ућуткивали. Зар се, говораху, у Фабрици држе људи од зоре до ноноћи? Зар Фабрика, у којој има стотину машина, не треба да има лекара и хирурга ? Зар је Адлер сиромах, те би га хиљаду рубаља годишњег издатка на лекара упропастило? Зар нису пре имали тамо и лекара и хирурга, па тек кад је млади иаправио дугове, стари их исплаћује крвљу радника које је и пре тога глобио ? Овај је обрт у мишљењу Фердинанд одмах осетио. Неколико младића, на изричну заповест родитељску, прекидоше с њим односе. Па чак и од оних пријатеља који му осташе, а нису му остали баш најбољи, често је слушао заједљиво речи. Па не само то. У хотелу, кавани, винарској радњи, колачарници — који су од њега имали добре зараде потурали су му, као нарочито, писма која су говорила о узроцима смрти Гославскога. А кад једном, опкољен својим штабом, запита момка да ли има добре руменике, одговори му овај: — Има, господине, румене као крв ... Други би се можда и тргао, можда би се, видећи општу мржњу, склонио за неко време, можда би чак изменио дотадашњи живот и трудио се да утиче и на оца; али Фердинанд није био од тих других. Ни на који начии није могао да ради, хтео је да се проводи, није се обазирао на свет, на против — дражио га и изазивао. Оудећи по својим ништавним пријатељима, био је уверен да ће му се а пре а после сви поклонити, да се нико неће усудити да му стане на супрот. Потајна борба између њега и друштва љутила га је и дражила. Видео је у њој не само непријатност, него и будућу победу; а био се одлучио да првога, који му запречи пут, изазове. А силно је осећао потребу нечега што би му иотресло живце и дало му глас човека који не зна за шалу. Био је то син оца, који је тако исто уживао у савлађивању препона, и ако на другоме пољу. Мрска особа Фердинанду био је неки Запора, племић и поротиик. Овај човек, средњега раста, био је на први поглед одвратан. Гледао је испод очију, говорио мало, одлучним гласом, није се ни на кога обазирао и називао је људе и ствари њиховим нравим именом. Али нод овом спољашњом кором крио се велики разум и свестрано образовање, срце пуно племенитости и нееаломљиви карактер. Запору ниси могао иодмитити љубазношћу, духовитошћу, положајем, нити лепим теоријама. Слушао је све равнодушно, мрачно гледајући говорника. Али је водио рачуна о делима и сгарао се да проникне у душу човеку.