Нова искра

— Жао ми је еамо . .. иоче друЉ — Чега? — Ових Флаша које ће изгинути. .. — Приредићемо им ваљда сјајан иогреб. — Само да нећемо коме од противника. — Сумњам. А какви су услови? — Пиштољи и борба до прве крви. — Их, до ђавола! Коме је пало то на ум ? — Адлеру. — Зар је тако поуздан у себе? — Гађа страшно!... Тако говораху Фердинандови пријатељи, људи познати с мегданима. При крају гозбе дознаше да је Запора примио све услове и да ће се тући сутра рано. — Господо! — рече на завршетку Адлер — молим вас сад на даћу. Пићемо целу ноћ. — Да ли је то практично? — упита неко. — Ја тако радим увек пре контрданса, до душе... ово је тек четврти пут! — одговори Фердинанд. У другој гостионици скупили се озбиљнији људи, пријатељи Запорини. И они су говорили о мегдану. — Судбина! —говораше један. Да се овако озбиљан човек мора тући са једним балавцем. — Што је истина, Запора баш није морао да буде у тој чорби мирођија. — Ушао човек случајно, а после натраг није могао. — Чудна ствар — рече дотле мучаљиви седи племић — да један ветропир и, баш да рекнем, један битанга, као што је Адлер, не само улази у друштво поштених људи, него чак може изазвати и једнога Запору! Пре се тако што не би трпело, макар због његова оца. — Баш зато господино саветниче, што је у нас јавно мњење мало поклизнуло, морају поштени и честити људи да стављају на коцку главу. Мени је Запоре просго жао. — Зар он не уме да гађа? — Гађа како тако, али онај је вештак. — Допустите! —■ утиче се један плави младић. Пошто сте ступили на моје земљиште, част ми је приметити да не гине увок онај који гађа рђаво. Сећам се кад сам био секундант Сташин, при мегдану са Едмондом; Сташа није умео тако рећи ни да држи пиштољ, па ипак... — Јесте, али је свакако боље гађати добро. — Газуме се, разуме се — прихвати плави младић. — Еад сам ја имао мегдан с једним аустријским капетаном, унапред сам му казао да ћу га погодити у . . . Ту шану нешто староме племићу. — И погодили сте? — Управо, господине саветииче, управо! — А можда је то зло што је Запора левак? — Код пиштоља ништа не шкоди — рече младић — а код мачева је преимућство. Кад сам се ја тукао на рапире с једним леваком, тако ме је звизнуо да су лекари за читава два сата држали да сам мртав . . . Ево маснице! — Шта говориш! Два сата? — Па, можда сат и по.

— Сат и по ти није срце куцало? — Можда и пола сата. Тога се баш не сећам . . . лежао сам као мртвац. Још ми је тада мој слуга, Немац, извукао новчаник из левога цепа. — Од куда знате да је баш он? — Како од куд? Ухватио сам лупежа на делу. Нисам ја од оних што сумњају на кога без доказа. Око шесг сати у вече Фердинанд оде у своју собу. Хтео је мало да продрема између дневне и ноћне пијанке, али не могаде да заспи. Поче да хода по соби и виде да су иреко пута његових прозора канцоларије Запорине. Улица беше уска. Канцеларија је била у приземљу а његова соба на првом спрату. Фердинанд је као на длану видео стан Заиорин, и поче га разгледати. Судија беше у стану и у том је тренутку разговарао са председником суда и писаром, показујући им нека акта. То трајаше неколико. Затим се председник опрости са Запором, а писар оде у своју канцеларију, и судија остаде сам. Метну лампу на писаћи сго, запали цигару и поче да пише. Прво доста дугачак наслов, затим остало, брзо и једначито. Адлер беше уверен да судија пише тестаменат. И ако млад, тукао се већ неколико пута. Те је битке сматрао као неку врсту невине забаве. Сад тек осети да мегдан може да буде тужна свечаност, за коју се треба спремати. Како ? Ето — пишући тестаменат. Л.еже на канабе. У коридору се сваки час чуло звонце и мување слугу. Фердинанд поче да сања. Још кад је био дечко (дешавало се то у почетку Фабричиног развића) заиазио је, у згради у којој је била парна машина, једна вратаица затворена савијеним ексером. Та су га врата голицала и узнемиравала. Једнога се дана одлучи, обрте савијени ексер, врата одскочише — и угледа неколико бакарних труба, конопац и метлу. Тај му је догађај остао у памети и сећао га се при сваком могдану. Кад год су сведоци стављали на мету, кад год је видоо наперени пиштољ противников и осетио свој прст на обарачи, падали су му на памет она загонетна врата и превијени ексер. Тада је притискивао обарачу, као некад ексер, и — ствар је била свршеиа. Иза тајанствених судбинских врата која по некад отвара зрио, Фердинанд није виђао иичега особитога: највише рањона противника или — иеколико шлаша шампања, испијеног у добром друштву. Такви су бивали они мегдани. Тукло се због певачице, опкладе на тркама, судара на улици. . . Али сутрашњи ће мегдан биги другачији од пређашњих. Ту је излазио да се бори с једне стране он, син омрзнутога оца, а с друге човек уважен, као преставник увређенога друштва. С његовим противником били су сви они, који су имали смелости да га избегавају, сви радници и скоро сви чиновници. А с њим ко ?

ф

— 104 —