Нова искра

— 150 —

изазива гнушање и презрење, већ дивљење. Ми се дивимо његовој дрскоети, хероизму, којим додази до свог диља. Ои постаје идејадом многих тајанствених и проблематичних натура, у чијој преступној Фантазији оставља дубоке траге и јавља се као оваплоћење свију врлина. Ми знамо многе случајеве, где су преступници и убијце придавали својИм гнусним делима театрадни карактер и у њпма играли улогу глумаца. „Игра страсти — говори Расин у својој носланици Валенкуру — завлађује душом гледаоца: он љуби, мрзи, плаче, и сам постаје глумцем." Као доказ томе могу навести некодико примера из прекрасне књиге Луја Проада „Бе Спте е*к 1е 8шс1(1е ра8810па1." Новембра 1860. год. у суду департмана Ушћа Роие расматрало се дедо Марсељског кројача Р. Он је био порекдом Итадијан и ватрено се одушевљавао трагедијама свога чувеног земљака АлФијери. Случајно се заљуби у једну удату женску; постане њен љубавник н из љубоморе реши се да убије њезина мужа. Покушај му не испаде за руком и њега затворише. На испиту држао се сасвим хдаднокрвно и кад је приметио да га полицијски чиновник пажљиво посматра, одговори му: — За што ме тако гледате ? Мене пре треба жалити, него укоревати. Нисам ја први нити последњи који је овако што год учинио. Прочитајтв трагедије, ви ћете видети, да је било људи, који нису само такве ствари чинили. Ја сам поступио као што треба, и да сам остао у слободи, попово бих учинио то исто. При претресу стана нашли су, разуме се, његова омиљеног писца. Дедо доктора Банкала, које је у своје време произведо толику сензацију, извршено је по свима правилима позоришним. Пред самоубијством, како прича сам Ваикал, који је случајно осгао жив, извршена је била ироба, биране најподесније позе, у којима ће умрети он и његова драгана. Студеит Шамбиж пред смрћу певао је излазну арију Фаустову. Таквих примера, који јасно доказују тесну везу међу тамницом и позориштем, можете још доста наћи, ако само загледате у који му драго велики осуђенички завод. * Јога стари Аристотело указивао је на рђав утицај позоришта на морал. Он је веома волео позориште, али је отворено тражио да се у њега не пуштају младићи, бојећи се да на њих не би произвеле ведике утиске сцене убијстава, освете и т. п. Таквог је мишљења био и Платон. Па кад су ти велжи философи били таквог мишљења о класичном позоришту, где се неодољиве страсти нису признавале, или у крајњем случају њихова се неодољивост приписивала вољи богова, шта би они рекли о новом позоришту, које садржи у себи противуноложне црте класичног позоришта, чији јунаци нису у могућности да се боре са својим страстима „где шатализам паралише њихову вољу, а без воље нема рада, и месго јунака ви видито пред собом екзалтираног лудака који се у својим конвулзијама бацака час у једну, час у другу страну и коме је место у психиатричној болници. Шта би најзад рекли ти ведики мисионари о новом позоришту, где се брак исмева, издева се над родитељском љубављу, пад најчистијнм врлинама, а подижу триумФП

пороцима и страстима. Апсурдно је ићи у такву крајноет при сликању природе и живота. Износећи пред нас победу порока и зда, театрални аутори с једне су стране прави, јер заиста увек ие побеђује добро и правда, али с друге стране они заборављају, да се та гомила медалаца давно ослободила сујеверице, да ће зло кад тад бити кажњено, макар и на оном свету, да ту гомилу не представљају еамо старци, научени мудрим искуством, него и бурна младеж чија се индивидуалност још није Формирала, већ се још влада по законима подражавања. „Велико божаиство, па и оио се саблазнило, а како ћу се ја одржати, ништавни смртни", вели у комедији Теренција млади развратник храбрећи се примером Јупитера који је саблазнио Дапају. „Ко неће опростити себи зло дело, кад зна да су таква дела чинили и богови и јунаци", примећује Платон. Дајте тој младежи позоршпте које ће представљати живот, као што је он у еамој ствари, без претерапих а®ектација, без театралности и извештачености; не нроповедајте лаж и разврат, угађајући сладострасном укусу светине и руководећи се у томе једино материјалним успехом своје пијесе „и ви нећете наћи зла и преступе, учињене нод утицајем иозоришта, а чему сте ви прави кривци и за што вас треба посадити на осуђеничку клупу." Шта је остало од еиглеског позоришта после Шекепира и Шеридаиа? У енглеској, у њиховој колевци, пролазе многи месеци, док на њих дође ред да се дају, и разуме се позоришта су иразна. Светини не треба филосоФИЈа, она неће да мори свој мозак, гледајући такве ствари, она тражи еФекте, осећаје и као номамна јури на сензационе представе, на лак — и двосмислене оперете. И док као што рекох пролазе месеци, дуги периоди времена, док ее даде које Шекпировско дело, дотле оперета „ Сам - Тој" игра се већ три године сваког дана.

У најкраћим потезима ја сам показао штетни утицај савременог позоришта на морал. Многи ће може бити прочитавши приметити да је говорено више о самом утицају а врло мало обраћено пажње на средства, која би била најпрактичнија да се отклони тај рђави утицај. И онда када очајање долази до крајњих граница, искрица наде не оставља човека. И кроз тамне облаке на мрачном хоризонту драмске појезије пробијају зраци новога сунца. Осећа се нов покрет и па западу и овде на ееверу. Док на западу Ибзен и Метерлник проводе у својим драмским производима појезију душевних расположења, а други остављају на страну измишљена и невероватна херојства и онисују обичне људе, којима је препун наш живот, дотле на Северу Московско Уметничко Позориште са Чеховским комадима ствара нову и светлу еиоху у руској драми. 0 реализму тога позоришта и Чеховских драма, ја сам већ писао у једном свом нисму (Н. Искра бр. 7. од нр. г.). Ако се налази људи који га критикују и одричу му уметност, јер нам представља живот онакав какав је у самој ствари, у коме дани теку лагано и неприметно, скриваЈЈћи у себи прави драматизам, такви се веома варају. Кад се дивимо уметности сликара, који нам пружа верну копију романтичног пејсажа, зашто онда да се не дивимо и нозоришту, чији живот на даскама нредставља верну слику нашег обичног, свакодневног живота. Мени се чини да су пуне правде и истине речи критичара Андрејевског, који недавно назва Москов. Уметн.