Нова искра

— 156 —

Архимандрит Фирмилијан, Скопаљски Митрополит. (Види засебан чланак). * Преображење (сликао РаФасло Санцио). — У диклусу слика из Исусова живота, што их је РаФаел израдио, најпознатија је и најзнатнија Преображење. Велики сликар није довршио овај свој рад, јер умре 1520. г. у 43 години свог живота, већ га је довргаио сликар Џулио Романо. Ватикан јс данас власник ове слике кота је од најзнатнијих у његовој збирци. * Из СиЂевачке клисуре (по ФотограФији). — Водоиађа средњега тока Нигаавина нагло се сужава, те јој просечна ширина не износи вигае од 10 километара. Највећи део њек није нигата друго до клисура која се дели на два дела: |'орн.и, краћи део клисуре, траје од угаћа Темске па до села Кл ења, а доњи, дужи, од села Дрвене Реке па до испод села Сићева. Оба дела ове клисуре тако су тесна да њима до сада никакав друм није водио; доњи пак део најзанимљивија је појава своје врсте у целој Србији. Дивља романтика била је овде веома издагана, у којој путници могу веома угодно уживати, јер је железничка пруга, усечена сва у самоздану стену, пропарала ову дивну клисуру с краја на крај. * Додоле (сликао Урога Предић). — Овај стари обичај, добро познат натпем народу, нашао је у Урошу Предићу уметника који га је сликовпо верно и одлично забележио. * Смедеревски град, са Дунавске стране (Фотогр. Др. Марка Николића). Овај град, или сав или у највећој мери, дел.о је Деспота Ђурђа Вранковића. Озидан је на Дунавској страни, на свршетку равнице Годомина, више утока Језаве у Дунаво. Градје неправилан троугао, и на сваком

његовом платну подигнуто је по неколико кула за обрану. Ових кула има свега 24, од којих су са стране садаптње вароши 11 ; с Дунавске стране 5; на углу града 1, која.се зове Шаинова (соколова) кула; са стране Језаве 4; и у прегради, у Малом Граду, 3. — (Кнеж. Србија). * Магдалена Покајница (сликао Помпејо Џироламо Батони). — Батони је најзнатнији историчар сликар XVIII века. Рођен 1708. г. у Луки, био је прво златар, а затим се учио сликарству у Коике и МаФукиа. Нарочито се одликује у цртању и живом и топлом слагању боја. У великом броју његових радова највише се истиче Магдалена Покајница која је данас у Дражђаиској Галерији Слика. * Манастир Студеница (по ФОтограФији ГеограФског Завода Велике Школе). — 1190—1197. г. подигао је Стеван Немања овај храм намењен Св. Богородици, који се у споменицима обично пише Лавра Студемичка, а народ га зове Студеница. Од старих цркава нагаих Студеница је по величини једна између првих, а по лепоти своје Форме, по резби свога камена, по екупоћи свога мрамора, она нема пара до Дечана. У Студеници је, у раци, сарањено свето тело Стевана Немање, који је у калуђерству назван Симеун, а но смрти Жироточац, јер се прича да је из раке његове точило миро. У ћивоту пак, пред десном престоном иконом, мошти су светога краља Стевана Првовенчанога, Немањина сина. (Кнеж. Србија). * Небојша Кула (по Фотогр. М. Хаџи-Л.азића). • - У доњој Београдској тврђави, на самој обали Дунавској, ова је кула коју ваља поменути као једини остатак старих утврђења Београдских и као споменик невоља и мука које су Срби трпели пода Турцима. — Некад је био читав ред таквих кула, од садагање Небојше право на данашњу цркву Ружицу; одатле венцем на Сатску Кулу до над Саву, па после обалом Савском опет до Небојше. Све су те куле давно порушене, само је остала Небојша као једини представник утврђене одбране из доба ратовања стрелама. Турци су ову кулу држали као тамницу, за то је и многа српска суза пала при спомену самога тога имена. (Кнеж. Србија).

—

X Р 0 н н к д

Џ е г у д ЈЈипа <1једгк1 Жаггпо п,геИо ! У марту прошле године г. Н. Тагп из Кубе (Сића) у Алжиру упутио је на уредништво метеоролотнког часописа „Климагв", који излази у Торбину код Петрограда, писмо ове садржине: У васцелом приморју Средземног Мора, као и у многим пределима Француске и Шпаније, постоји извесно народно веровање које већ почиње да се увлачи и у научну књижевност; сматрам за умесно да на њега обратим пажњу астронома и метеоролога, једно стога, да би се сазнао узрок овоме појаву, а друго и у жељи да бисмо тиме гато скорије дошли до једне здраве подлоге за будућа посматрања, а на основу докумената која би се временом тако прибрала.

То народно веровање, које се врло често обистињава, састоји се у овоме: Кад месец у својој првој четврти, т. ј. одмах, чим га после мене ирви пут (као срп) угледамо, тако залази за хоризонат (видик) да своје роговс „у ваздуху носи", или, другим речима, кад својим заокругљеним делом тако рећи легне на хоризонат, а своје рогове издигне да стоје у једној хоризонталној линији, — да ће онда у току целог новога месеца бити рђаво време. Такав положај месечев зове се „џегуд" („(1је§'ш.1"). У Алжиру живи знатан број земљорадника који су пореклом са Балеарских острва. Међу њима неће се наћи ни један који не би живео по овоме народном веровању или који се при својим пословима не би управљао по месецу. У своме језику они то своје веровање изражавају овако: Хјшш АједиА Маггпо агеШ '!'• ј„Месец у џегуду „Бродари на оирезу!" „Прошлог месеца" — вели г. Тари даље — „месец је био потпуно џегуд и ми у Алжиру заиста имадосмо искључиво рђаво време: кишу, хладноћу и учестана барометријска минима која проузроковаху јаке буре и поплаве.