Нова искра

184 -

билвија Трећи не сме бити! Вар оваква тајна .... У г о А ја ћу вам рећи: Прво гроФ нек сврши, а за њим тај „трећи". Ствар је врло проста — може да се свлада. Силвија Разбо.јниче! Хуло? Зар да невин сграда? Ти хришћанин ниси! У г о Јесам, хвала Богу . . .! И срећни сте што вас јоти услужит' могу, Јер већ сутра, госпо, друкчије бих знао: Ни за три тисуће не бих руку дао. Само радног дана мач ми тучу ствара, А кад празник дође — оп ми се одмара. Тад опроштај молим греховима разним, А у иодне боце конабим и празним. Сутра иам је иразник Христова рођоља. Та пре бих се дао, тако ми иоштења, Обесити ћутке, иег' да мач извучем И да се на Божић с хришћанином тучем. И баш та ме вера на уговор гони: Чим с оближне црквв вечерње зазвони Прекинут биИе све услуге моје, Јер ће мач отићи у корице својо. А злато, што примих, добро ће ми доћи, Јер ћу с њиме даље својим путем поћи. За то ми, мадоно, помоћника смела Одредите одмах! Силвија (за оебе) Еад бих сама хтела . . . У г о (гледа је у очи) Да ли се бојите? Силви]а Зашто ? У г о Чак ни крви? Силвија Ни ње! У г о Е на онда моћи ће да смрви Херкулеса моћног и малено дете. Ваља с леђа прићи (ако ви усхтете) Па ударцем једним да му смрт задамо! — Ако би ви хтели .... Сил вија Шта? Говори само.

У г о Заљубљен је у вас. Ако би нрмогли, Његову би пажњу одвратити могли Ласкањем ил' шалом или песмом којом, Укратко: ма каквом ђаволијом својом. А ја бих му тада, како то већ бива Силвија Лмишљена) Већ је пет година од кад срам покрива, Због тог Галеота, мој род стародавни! Развратник је, лисац и лицемер јавни, Шииарице луде заводљивац клбти. (илаче) Ах, Асунта, сестро! Час је да се свети ! . . . Да л' још сунце греје мило лице твоје, Да ли си ми жива, слатко миље моје, Или ми те, јаох, црна земља крије? У г о Шта вам је, мадоно? Ње већ давно није! Та ја сам је оида, оног тужног дана, Донео до њена вечитога стана? Силвија Зар не може погреб без мртваца бити? 0, мој верни Уго, ја ти не смем крнти: Је л' мртва ил' жива? — не зна јоште нико. Али поуздано знадем тек толико Да је онај ковчег страшну тајну крио, Јер је — чуј ме, Уго —- без Асунте био! У г о Ко у каквој бајци! Свег ми језа прође. Али како... . ? Силвија Чућеш! Кад ми отац дођс, Са тужнога лица сузе му се лише. Промуца ми тужан: „ Сестре немаш више! Зараза је кужна ноћас нама узе!" Молила сам оца, лијућ горке сузе, Да ме к њој одведе, да је видим јопгге, И последњи пољуб сестринске милоште Да дадем Асунти. — Ал' ои рече само: „Не, то не сме бити! Зар да куги дамо И тебе у жртву, јединицу моју! ?" Тако ја не видех мртву сестру своју; Само крст јој видех што ј' над гробом био. У г о Њеио мртво тело и од нас је крио, А ковчег је њезин, јадник, сам закив'о! Силвија Од тада је отац све сетнији бив'о. После сестре моје, на годину дана, Разболе се смртно. Кад од капелана Свету причест прими, повери ми тада Узрок туге своје и самртног јада: „0, Силвија кћери! Ја ћу у гроб лећи,