Нова искра

— 187 -

СилеиЈа Не захваљујте ми! (Ланчелото клекне; Силвија му метне ла.на.ц око врата ; за тим Терези: Ти ми одмах јави Чим гроФ амо дође.

(Одеј

(СВРШИЋЕ СЕ)

ПОМЕН ГОГОЉУ

педееетогодишПаИЦИ емрти и>егове.

(СВРШЕТАК) ЈЉр/ја МалетиКа „Грађи за историју српеког народног позоришта у Београду" 1884. налази се о Гогољеву „Ревизору" као о драмском делу не само приОране рецензије српских критичара о првој појави његовој на београдској позорници 1870., и руских (кратак суд Бјелинскога и опширан извод из Водовозовљеве рецензије), па и самога Гогоља, него и пресудно мишљење Малетићево, не баш повољно по ову комедију, са гледишта чисто уметничкога. То би се у осталом подударало и са неким руским и неруским критичарима, који су ову комедију пресуђивали са гледишта, са кога је и Малетић, а који су нрипадали и истој књижевној школи, којој и он: псевдокласично-романтичној (еклектичкој). а) У „Видов-дану", бр. 26. и 27. од 1870., изашла је рецензија 0 „Ревизору", по тврђењу Малетићеву од М. Бана. У њој се ирво тврди, да је руска драмска књиживност заостала иза напретка осгалих грана руске књижевности и да се није ни онолико развила, колико драма у Пољака, Чеха и Јужних Оловена. Ва „Гевизора" посебице каже, да „остаде само покушај, који нам открива крепка цртача појединих облика из руског друштва, али само цртача, који крепосг тера чак до грубости, а никако драмског вештака,*) који уме заплести и склопити као што ваља један комад. Гогољ није без комичне соли, а има и доста изоштрепу сатиричну жаоку, али његов нацрт, не имајући никаквих контраста, сувише је једнолик, као — живопис без кјароскура (нејасне светлости, сумрака, сенке), сувише је једнолико отегнут па умори занимљивост, сувише показује све саме лудости и покварености да би нас могао интересовати. А чему нас учи? Само томе, да најжалоснији појам добијемо о руском чиновништву и грађанству. Је ли тај нацрт веран? Ако је и био за Гогољева времена, он га је тако извео у његовој грубој наготи, не противставивши му никаква светлија облика, да и у Гусији и изван Гусије не може друго побудити у публици до презрење према чиновничком и грађанском реду. Ту је промашена драмека циљ, као год и у нашем „ Дотурици" од Кукуљевића . .." („Грађа", стр. 547—548). Ва тим се писац ове рецензије опет враћа на обраду Гогољева „Гевизора" у својој рецензији Ка*) Ми истичемо.

стелвекијеве „Сеоске школе", па хвалећи у овој драми еастав озбиљнога и комичнога, племенитих или наивних карактера, противстављених порочнима или емешнима, и еву њихову добро испреплетану радњу, узноси њена писца изнад писаца: „који мисле, као на пр. Гогољ, да ее једном јединцатом сатиричном етихијом постизава и у самој комедији драмски е®ект". Па онда објашњавајући то једним доста тривијалним примером (елужењем исте чорбе у разним тањирима) поставља као оиште правило за саетављање комедија: „Који год комад нема у себи јаких контраста у карактерима и догађајима ') доследно и сразмерно изведеним, укусно ишараним, и вешто заплетеним, тај не може ни публику, а камо ли озбиљие познаваоце ове уметности интересовати" (стр. 548—549). А то потврђује поредећи успех, који показаше на нашој позорници Гогољев „Гевизор" и Кастелвекијева „Оеоска школа": „Први иоред све своје сатиричне али монотоне струје досадио је најиосле и самим умнијим гошођама нашим, г ) други се својом драмском и комичиом смесом допао свој публици без разлике." Не можемо овде прећутати, а да не поменемо, да недовољном успеху „Гевизора" на нашој позорници може бити онај исти узрок, због кога је и сам Гогољ био незадовољан са првом појавом својега комада на петроградској нозорници, а то је: глумачко несхватање улога и невешто извођење њихно. б.) Други рецензенат Гогољева „Гевизора" био је др. Милан ЈовамвиЛ, познати књижевник и критичар. У 29. бр. „Јединства" од 13. Фебруара 1870. изашла јењегова рецензија, са свим супротна Бановој, јер пресуђује ову комедију еа другога гледишта. То гледиште ието је оно, са кога су Гогољев књижевни рад у опште и ову његову комедију на по се, неколико година доцније, нресућивали М. Ђ. Глишић, Л. Пачу, П. Тодоровић и др., и по коме је књижевност на ирвом месту израз друштвених мисли и потреба, те ее по томе цени њена вредност уопште и појединих дела посебице. С тога и овај рецензенат и ако оеуђује технику, па нема ништа ни против еамих карикатура у овој комедији, долази после свега разлагања до овог крајњег резултата: „Против иступника жесгока еатира, према законима достојанствена збиља, нрема друштву чиста човечанска наклоност то су три атрибута Гогољевог „Гевизора", који ће у свако доба издржати најстрожији суд објективне критике" („Грађа," стр. 551). в.) Крај свега тога Ђ. МалетиЛ тврди, да ова Гогољева комедија: „у нас интелигентнију публику у опште није бог зна како задовољила. Иознавање евроиске драматске литературе дало је нашој критици тако мерило у руке, да се није могла занети урођеном ирема Русима симиатцјом. 3 ) Публика у оппгге пљескала је и овде као иначе напредставама, које цртају обичан, њој иознат живот, а не [због] из вишег идеалног живота пренесене слике, које су јој већипом неприступне; али је критика оетала на својој висини" 4 ) (Тамо, 547). А изневши главну садржину српских рецензената (Бана и Јовановића), руеких критичара и са,мога Гогоља о „Гевизору" 5 ), завршује овим речима: „Кад А ) Ово ми нарочито истичемо као иачелно обележје идеалистичнога књижевнога правца, којему припада и писац ове рецензије Крајњи резултати су те књшкевне школе, што, тих «јаких )} контраста ради дају с једне стране светле карактере, као анђеле, а с друге — тамне прне, као ђаволе. А не треба нарочито доказивати, сад, колико је то удаљено од стварности, живота, нити даље астраживати узрока, са којих је тај правац одмењен реалнијим, чиј је врстан представник Гогољ. 2 ) Ми истичемо. 3 ) Ово ми истичнмо. 4 ) Ту без сумње иомишља на Банову критику, коју по свем истиче испред Јовановићеве. 5 ) Нод напоменом вели да му је сав руски материјал о «Ревизору }) дао Ж. Јовичић, преводилац ове комедије.