Нова искра

— 222 —

као дете (иајлспша од свих других овог имена што их створи Муридова кичица); у Бибербургу: Св. Францискус; у Миихеиској Пинакотеци: Два аросјачета (са гроздом и лубеницом); Улична дсрлад (у коцкању); Св. Францикус лечинемоћног аред црквеним вратима; у Минхенској ./1ајхтенбершкој збирци: Богородица с Иеусом, Арханђео Рафаел, Добри иастир и Исус као дете; у Бечу: Св. Јован у аустипи (с јагњетом). Остали радови Мурилови сада су нарочито у Енглеској, за тим у Италији а највишс у Мадриду (46). Збирка Француског генсрала Сула, у којој се нарочито истиче неколико радова Мурилових, сада је у Лувру. У Потрограду су два од најлепших његових радова: Благовест и Вазнесене Богородичино. — Слика, коју износимо пред своје читаоце у овом броју, у власништву је Дражђанске Галерије Слика. Црногорка (сликао Ј. Чермак). Велики број слика овог нокојног чешког сликара црнен је из живота нашег народа. Неке су од њих објављепе, а велики број чека још вазда свог издавача. У Прашкој галерији Ћудолфинуму налази се највећи део Чермакова рада; у њсму сс нарочито истичу слике из српског живота. Сазнали смо да се велика чешка

издавачка књижара Ј. Оти подухватила да приреди целокупни албум Чермакова рада. У добри час. Слика коју данас износимо нред читаоце није (како смо извештени) још нигдс објављена. Мост на реци Киру пред Скадром (Фотогр. снимио Бр. Ђ. Нушић). У албум слика из српских крајева уносимо и овај снимак стародревног моста (по свој прилици римског) пред градом Скадром. Манастир Св. Арханђела код Скопља. У низу срнских манастира, и по архитектури и по својој судбини, стоји на веома угледномс месту и манастир Св. Арханђела. По народном предању он јс зидан по наредби Душана Силног. Бугарска нетрпљивост покушавала је више пута да уништи све трагове који у овом манастиру опомињу на срнску прошлост. Како су се црквене ирилике у Скопаљској Епархији, утврђењем Њ. Пр. Господина Фирмилијана, повољно промсниле у духу жеља српског народа, дубоко смо уверени да ће и ова српска задужбина дочекати лепшс дане. Према начелу не дати своје а не тражити туђе одрсђена јс и будућност овога храма.

ХРОННКД

Ткачи, драма у ает чинова од Г. Хауитмана. Драма сиротиње, бедних и јадних, драма која се својим потезима ослања на прошлост и оштро иа будућност гледа, доживела јс после тешког труда, да и у Дрезди лређе преко дасака. Једва једном дакле успело сс да се грандиозни комад, који се већ учврстио у многом и многом репсртоару, прикаже и у лспој Флоренци на Лаби. „Ткачи" су се појавили у 1892. год. и то у два издања: нрво у шлеском, дијалектичном, а затим у издању нсмачког књижевног језика али са шлееким диалектичним нагласком. Први приказ самога комада изведен је у год. 1893. у Берлину на Слободиој Позорници, ади не иред широм публиком^већ само пред члановима тога удружења; сваки даљи приказ у ширем кругу нредседништво Берлинске полиције беше забра;нило. Након неколико година заинтерссовани у самој ствари успеју да се драма нрикаже у Берлинском : немачком позоришту, док је за Беч и Аустрнју забрана њихове иолиције остала и даљс у пуноважној сили. Шта више,уЗечка полиција пошда је и корак даље у својој ревности, забрањујући ових дана чак и то да се драма по подељеним улогама ни у ужем кругу не може и прочитати. Што је и Саска могла доћи до слободног нриказивања иоменуте драме, има, се само захвалити њеном највишем суду који је својим решењем од 6. новсмбра 1901. године отклонио сваку препреку и самом комаду отворио врата на нозорницама у Саксонској. Тиме јо учињено да се „Ткачи" и овде одомаће и стекну оно признање које им по ведичини,1ио]грандиозној обради, по јачини дејства и радње, неоспорно н по праву припада. п У уставној држави сваки грађанин има право да своје мишљење искаже." То је била нолазна тачка да највише уд изда своје допуштоње. Али осим тога било јејош не-

што што јо при решавању саме ствари имало прссудног утицаја: строго се држећи слободњачког духа, не вређајући при том снажно политичко осећање, највиша судска инстанција доноси, да „Ткачи" са јуристичког гдедишта ни најмање нису какав тснденциознп комад, већ проста једна историјска драма нечувене снаго у цртању људи, нуна природне верности и здравих назора. При извођењу њозину, дакле, нема се бојати никаквих тумултарних оцона у самој позоришној згради иди ван ње, нити би се нак тиме распламтела или распалила нритајена мржња класа и изазвало још јаче огрчсње и на једној и на другој страни. Још од саме нојаве својс „Ткачи" су ностали као предводничко дело немачког натурадизма, његов једини комад ведиког стида, њсгова тврда грађевина која, и ако сама по себи није дело вочитс вредности, ипак се има сматрати као уметничка драма нрвога рода у нашем вромену, која ће свагда са правом заузимати место великог дола у историји литературе. И збиља, трагичнију грађу једва да би и могао песник на позорницу изнети. Јер ствар се овдо најмањс тиче нојединих индивидуа и њихове жалосне судбине, не, она се простпро на читаву једну класу људи, извесне гомиде ткача, сиромашних, бсдних, без хлеба и икаквог нрава. Бедна сиротиња узалуд се прониње противу грднога капитализма што хоће у својој моћној сили да га уништи иод канџама свога притиска и да га учини својим верним, везаним и снутаним 1 )обом. „Сиромашни треба да постанемо ми, сгока Драјсигерова", јаучо бедно ткачко робљс, не имајући при том моћи распознања да није управо Драјсигер тај што их угњетава, што им срж сише, већ да је то природна посдедица самог развића ствари, да узрок ваља дакле тражити у силном, гвозденом времену. Оно је собом донело проналазак нових машина које свом својом тежином предазе преко изгладнедих лешина бедних ткача, даве их и мрцваре и чине потпуно излишнима. Суморна се радња развија пред нашим очима, настаје сцена тежа иза теже и све немидосније дејствује својом нанадачком снагом на наша осећања; нама је као да удишемо дим од свећа са мртвачког одра; крв застаје у нашим жилама, а коса се подиже пред грдним ужасом, што их живот и строга истина извлаче из својих најдубљих ду-