Нова искра

— 310 —

Деон IV!. (ЈДНИЧККОВЛ

увише смепшо, „сувише смешио!" Он потврди то главом. Она се смејала. „За што одобравате?" „За то што се елажем с вама." „Али ви и не знате за што се смејем." „Увореи сам да имате разлога." „У овом случају сумњам да имам разлога. Знате шта ми је смешно? Ви сте ми смешни." „Знам и јесам смешан; обична смешна појава на каквом крунисању у роману, кловн, који увесељава нублику." „Али Леоне!" Млада девојка врћаше одричући главом. Обоје стајаху у зеленилу. На неколико корака иза њих, била је кућида у којој је оиа становала са својом мајком. Он је становао у вароши. Но кад год би имао времена, долазио је њој у предграђе. Она се звала Јелена Орсајева и била је врло сирота. Живела је месецима о воћу и кави. Пореклом су биле од неке старе емигрантске породице. Обе су везле бело рубље за неку велику радњу. Мучиле се, љубиле једна другу и биле срећне. Јелени је било седамнаест година; са расплетеном, коврчастом косом потсећала је на подивљало ждребе а из разузданог кретања опажала, се дивна грација. Мајка јој је личила на оне византијске и сувише витке мадоне са тужним очима. Разуме се, да њихова соба није замењивала златно поље у којем би се тек ; њен лик дивно издвајао. Био је то један простор са похабаним намештајем, који је опомињао на давно мннуле срећне дане. Само је изглед са оба прозора на њиве и ливаде био пријатан. У соби се још осећао и диван мирис љубичице. Можда, то беху душе старога намештаја, који разговарајући се о лепој прошлости, распросгираху овај дивни мирис. Јелена је стајала пред кућом под расцветаним багремом и вртила главом. „У1еоне, не треба сами да се понижавате. Ви сте особењак, а нити личите на гротеску при крунисању, нити на кловна. Хоћете ли да судим по изгледу?" „Молим," одговори он поклонивши се. „Дакле, пред-а-мном је човек — величине средње, — косе седе и веома накострешене (то је ваша еопствена кривица — има толико помада на свету!) браде црвенкасте, очију малих али врло милих. Устима еамо зуби недоетају па да буду лепа." „Изврстан делија!" „Пст, још ниеам готова. Скешна су на вама та три или четири слоја капута, од којих се никад не раздвајате. То еам вам већ више пута приметила, но ви остајете при своме."

„Драга госпођице —" „Пст. Даље, смешно ми је што ее еамо Леон зовете. Причали сте ми, да нисге познавали ни оца ни матере. Али, госпођа, која вас је к ееби узела, дала вам је своје име. За што се не презивате по њему," но дозвољавате, да вас просто Леон зову. Он погледа меланхолично у врхове од својих ципела. „За то, што је то име било у завежљају, у коме су ме оставили милости људској. Можда.... га је написала рука моје неерећне мајке.... за друго име нећу да знам. — Јелена га ногледа одобравајући. „Видите, то је смешно. Иначе сге врло добар човек, кога ја и мајка врло волимо." Она му, једва приметним усгезањем пружи своју руку, коју он топло стиште. „Што се капута тиче, драга госпођице Јелена, којима сам, како велите одвећ претрпан, морам вам још једном рећи, да не само што немам ормана, него немам — ни — своје собе. Знате ли где станујем? У улици Капуцинској број седам, под каменитим степеницама налази ее место, где вратар осгавља метле и четке. Међу метлама, кантама од гаеа и лествицама находи се гвоздени кревет, у коме спава човек, који има част назвати се вашим пријатељем. Иекрено ми реците, где бих ту могао оставити своје одело, када га не би на себи носио. На мени ће се бар евако дневно проветрити, и неће се умољчати." Јелена се елатко насмеје. „За што не погодите једну собицу?" „Од куда да плаћам кирију?" „За што не радите, па да —" „Зар не радим?" Он јој поднесе своје од рада окореле руке. „Да богме, кад човек има седморо деце!" Јелена слеже раменима, погледа га поносито и рече лако климнувши главом. „Морам да идем. С Богом. Јако сте ме обрадовали с Хендерлином. Само се немојте покајати, што ете ми га поклонили." „ Не, Боже сачувај!" Он екиде шешир и оде. Јелена уђе у кућу и наелони коврџаву главу мајци на груди. „Да не заудара тако на шталу, могли биемо га и унутра понудити, али опстати с њим у затвореном иростору није могућно". Мајка је одобравала евојим ббним осмехом. „У опште, он није друштво за тебе". „Али он ми доноси тако лепе књиге. Помисли мајчице, поклонио ми Хендерлина. Да сам знала, не бих га на памет научила". „То ти неће шкодити, али ти може шкодити, ако ее чешће, будеш виђала с њиме". „Зар је он такав?" „Леон је загонетна егзистенција дете".