Нова искра

— 809 —

бира богиња љубавс и гааљо свога весника на земљу. Исиод китњастих олеанора дежи божанска жена. Лаки јој вео једва скрива дивно тело. Њена десна рука ноказује на предео, где се у нлаво-зеленој светлосги гасе носледњи зраци вечери — тамо хита смртнима нежни бог са тобоцем на лфша, са луком на рамену и стрелом у руци. Дафнис и Амарилис (идила Теокритова) Напред, на стену наслоњен, стоји млади пастир и излива своје љубавне јаде. Он је но зомљи просуо плодове да би умилосгивио свирепу девојку. Звуке његових љубавних јада ослушкује Амарилис позади у полутами једне пећине. Њен израз лица и њено држање тела издају њену радост. Тело пастирево је необично дражесно третирано: у њему је снојена сгрога античка лепота са модерним осећањем. Зрачна ведрина у бојама изливена је изнад ове идиле. Пејзаж дише мирисом и сјајем. То је дражесно пролеће срца и природе. Стара римска крчма. Бисоко положеној крчми позива сасвим учтиво натпис на једној плочи каменој. Једна гомила пијанаца давно је следовала овом позиву. Један задихани црни роб вуче овима ново боце. Доле на капији врта удара у хар®у јадан просјак ког једна млада девојка хоће да освежи гутљајем вина. Нежни парови увесељавају се на- ливади слушањем музике или се окрећу у живахном колу. Милина и задовољство живота говоре из сваког угла слике. На њој је изобиље пријатних детаља: овде пар голубова пије на бунару, тамо девојчица на вратима уоквиреним ружамаБаханалије. Док се у Римској крчми слика умерена раздраганост у почетку весеља, овде се износи дивљи, последњи акт његов. Тамо ,је све еамо „раздрагано", овде је све „пијано". Чује се хркање војника, које је савладао сок од грожђа. Старо и младо, људи и животиње, све се клати тешко пијано. Своје утиске из природе Беклин реализира престављањем живих бића. Ови живи сгворози, производи узбуђене Фантазије, дивно хармонирају са оним основним тоном нејзажа, којим се он обраћа нагаој дугаи. Једном иђаше Беклин преко св. Готхарда. Вече се спусги. Густе магле продираху све дубље доле. Он бегагае журно стазом, коју магла прећаше дохватити и сасвим помрачити. Страх, који је уметиика обузео приближавањем непробојне магле, снажно је заталасао чула. Узбуђена Фантазија његова угледала је у тами планинских понора чудовиште, које се лагано привлачи, носећи пропаст. Он је угледао, како се оно полако извлачи из магле, која се нуши, како из стеновитих пукотина пружа погубне чељусти своје. Из аналогије стварне појаве и чулних утисак, шго их је произвела природа, која је иретила пропашћу, нородио се монструм, који се лагано извлачи. То је: Лровала са чудовиштем. Усред узане ировале у стенама пружа се трошни мост над. страховитим нонором. У тами ових провала помаља се из своје пећине змај и плаши иутнике. На далекоме мосту бега у највећем страху од овога монструма једна поворка људи. Олпка је насли-

кана у хармонији две боје: стене су црвенкасте, магла и водена прашина су плавичасте. Одело путника јако одскаче својом интензивном црвеном и плавом бојом. Овим је с једне стране уочљпвим учињен однос величине између сићушних иутника и огромнога чудовипш, а с друге стране путници, и поред све своје сићушности, могу да произведу е®екат. Аналого овоме иостала је и слика: Ћутање у шуми. Гусга шума; само доњи део нагих јелових стабала. Једино између два стабла провирује светлост дана: тамо је тајанствено место снова. Ероз ову мрачну шуму иде чудновата животиња: једнорог ружне главе, пламених очију, са телом коњским, са длаком као у ламе и са бо.јом жира®е. Она збуњено гледа пут оног светлог места, што провирује између сгабала. На њеним леђима седи равнодушно риђа богиња, крунисана различком, у отвореио плавој хаљини са сребрним гаљокицама. Она је нема, замжшљена, са крунним очима без погледа и са рукама равнодушно скрштеним на колену. Уплашена веверица бежи уз једно стабло. То је реализирани утисак тајанствене тигаине у немим дубинама једне прастаре гауме. Ломљава морских таласа. Огромне стене спуштају се сасвим одсечно у море. Таласи се ломе о њих. Женска Фигура, огрнута велом, једном се руком наслања на стену, другом удара у хар®у. Изгледа да са струна одјекује дивља песма морских таласа.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

* * *

м.

Иза горе сунце гледа, Морем блудећ ветрић пирне, Ал гај бусен траве неда Рука руку да додирне . . .

Ј05. V. 51ЈШЕК

иси иза мора плава, Нит си отшла за горама, Само бусен, зелен трава, Расте, расте међу нама.