Нова искра

312 -

ели нрелетале кроз главу, као Јелени, када би везући сервијете за чај непреетано нонављала стихове: „ви лутате горе на висини." Млада је девојка веома лепо изговарала стихове, које је волела. Језик ;ој је чието миловао звуке, који су сачињавали речи, а стихове је изговарала полугласно као какво љубавно признање. У оваквим тренутцима испадао је мајци рад из провидних руку и она је елушала ћерку не трепћући. У последње време, када им је Деон доносио књиге, обично би лупиуо на прозор и ту их остављао између саксија с цвећем. Тада би се између цвећа појавило румено лице Јеленино и осмехивало би ее на њега, и он би тада помишљао „како си лепа млада девојко!" Како је био милостива срца, јако га је коснула судба ових двеју отмених жена. Знајући цену којим се бели вез плаћа, осећао је да оие често гладују. И када би му јутром, округла, пуначка рука госпође Шубертове пружала за доручак парче хлеба намазана свињском машћу, или кад би му за ручак пружила тањир вруће чорбе, сећао се увек Јелене и њеие мајке и изгледао сам себи распикућа. Узалуд је лупао главу, како да им помогне! И сам је био тако сиромах, да није нп оно парче хлеба била његова својина, већ га је нримао од госпође Алисе и јадник био је потпуно срећан, јер тако се осећао у неку руку потчињен жени, коју љуби. Једном у телалиновом нодруму рече Јелени: „за што не идете у глумице? Ви сте тако лепи моћи ћете играти анђела у сваком чаробном комаду." На ово се насмејаше румене усне госпођице Орзајеве а очи јој се засветлише. „Не говорите којешта Леоне. Пре би слепац могао постати сликар, но што би се и један члан Орзајеве породице појавио на позорници." Он се засгиде због своје глупости и не рече ништа, али у себи је непрестано стварао планове за њу. Једном, кад је опет стајао под њеним прозором, а она пред њим својим белим, лепим рукама нрелиставала неку стару књигу рече јој: „Госпођице Јелена, Јесте ли покушавали да пишете песме?" На то му она са свим озбиљно одговори: „Нисам. А и на што?" „Можда бисте се обогатили, кад бисте могли певати," одврати ои. „Олушао сам да има песника, који имају годишње прихода по две хиљаде Франака. Нокушајте. —" Црне очи младе девојке гледале су сањалачки и размишљајући најзад рече тихо: „Покушаћу." Једнога дана донесе јој он неку стару књигу с насловом: „Венггина певања од Августа Книтена 1848. године." „Прочитајте ово," рече јој, „у њој ћете наћи рецепте за нрављење стихова."

Она је ирелиставала стару књигу, у којој је би.]о много кориснога и лепога. Мајка је гледала седећи на похабаној столици и вртила главом. Дани биваху све краћи. Обе женске везле су смрзнутим рукама. Јелеиа је у последње време постала ћутљива. Често би се јако замишљала и шапутала нешто, што мајка није могла разумети. Ноћу би усдисала, а јутром чешљајући своју дивну косу, заетајала би од једном гледајући замишљено преда се. Једном рече Л.еоиу: „Књигу сам прочитала, али не разумем како да певам? 0 чему?" Он се насмеја и показа руком на поља обасјана јесењим сунцем. „Имате хиљаду предмета госпођице Јелена. Певајте о расцветаном цвећу, коме ледени северац грози и који га својим пољупцем уништава; о усамљеним птицама, о бубицама и лептирима, који тугују за својом послодњом љубави утопљсној у последњој јесењој киши! — " Јелеиа га је гледала и слушала са полуотвореним устима: „Деоне чини ми се да сте ви песник. За што ви не певате ? „Ја? Да певам! 0 томе нисам никада мислио. Никада." Како је могао о томе мислити! Ои није имао на свету ни парче сонственога простора, на којем би могао спремити хартију за писање. „Боље певајте ви," продужи он, „ваше је срце још тако младо, а моје је већ уморно." „Не верујем," одврати она, погледавши га благо. „Најзад, покушаћу на пролеће, јер зими је код нас тако хладно, а смрзнути прсти неће песме да пишу." * * , * Настало је врло суморно време. Небо се наоблачило и киша је непрестаио падала. У ваздуху се осећала загушљивост а свуда неко мртвило. И једнога дана освану хладна немилосрдна зима. Све се следи и задрхта. Јелена је но каткад вечером одлазиле у телалинов подрум, да се мало загреје. У углу, који је био малом лампом оеветљен, била је гвоздена пећ. Поред ње је седело младо малокрвно девојче и грејало руке. „Да не живимо Христа ради, би ли знала рећи на што ми живимо," питало је девојче другарицу, цвокућући зубима и поред наложене пећи. У цркву еу одлазиле редовно и певале су побожне песме. Госпођа Орзајева молила је Вога, да јој дарује за Јелену нову, лепшу хаљину, јер у овој старој са закрпама није се могла никоме допасти. А да се људи заљубљују и у принцесе са похабаним рухом, у то није веровала, то је за њу било само екаска. Већина људи држи, да није вредно ни погледа удостојити такву девојку. Јелена је у својој краткој хаљини изгледала одиста мало здепаста, но ипак се видео њен витки стас као у јеле. И ма да су јој нрсти били згрчени и нлаветни од