Нова искра

хладиоће, ипак су то били прави Вотичелијеви прсти. Госпођа Орзајева иије могла замислити да је Јелени већ седамнаест годипа и да је још ни један кнез није запросио. Још је госпођа Орзајева молила Вога, да јој дарује огрев, и најзад, молила га је, да јој даде блажену смрт. Јелена, као да се за све ово није бринула. Њене црне очи светлиле се необичиим жаром. Као да бејаше сва прожета неком унутрагањом победом. „Кад бих само могла Леона видети," говорила је. „ I Пта ли је са њиме? Што ли га нема?" Једном је у телалиповом подруму замолила је своју другарицу: „Реци Леону да дође, имам с њиме да разговарам." И он дође. На њему су били сви његови капути, па и поред тога изгледао је сав прозебао. Угаавши у подрум, скиде он један за другим све капуте и најзад, остаде у зеленкастом летњем жакету. „Ох" изусти он, тарући руке, „ала је овде пријатно." Јелена је гледала забринуто у његово бледо измршавело лице. „Где сте? Ва што вас нема?" „Имао сам много посла. Најстарије дете г-ђе Алисе лежало је шарлах. Ва тим се разболи најмлађе. Вдили смо над болесницима. У соби је било топло и загушљиво, а када сам на који час одлазио кући, мрзнуо са-м се жестоко, рече он и покуша да се насмеје. Ове је зиме код мене ужасио хладно. „Пропашће" помисли Јелена. „Кад бих му могла иомоћи! „Да, да, пуста зима," продужи он етресавши се. „А ја" шапутала је Јелена, док је другарица изашла из собе да донесе дрва, „ја сам — замислите," продужи поцрвенивгап, „пронагала ових дана, који су свима тако црни, да и нема зими, да је само за то хладно, да би нас пролећна топлота већма обрадовала, а мрачно за то, да би нам светлосг јунскога сунца пријатнија била. Одкинула сам са једног гола дрвета гранчицу, и очистивгаи снег с ње, опазила сам на њој пуно младих пупољака. Снег их у своме беломе загрљају чува све донде, докле им вигае не устреба и док не стану на снагу. У ваздуху као да чујем тичије певање. Звезде се тако светле, и тако ми се близу чине, као да ми њихова светлосг чело дотиче. Мислим, настало је време. да почнем певати." — Он је радосно погледа својим ботгам светлим очима. „Покугаајте Јелена, покугаајте." Другарица уђе и отпоче се други разгоиор. При поласку упита Јелена Леона: „Шта се ради погато се испева песма?" „Штампа се," рече он и наби гаешир јаче на чело, због велике хладноће. „Али како? „Знате," он се мало замисли, „кад будете што свршили, јавите ми по другарици, па ћу ја однети редакцији."' „Ви ?" И она одмери јадну нрилику. Он разумеде тај поглед. „Нећу рећи да је моје — удесићу већ." Он је поздрави и ишчезе у мраку. Јелена се налазила на врхунцу невоље, када се каквим надприродним случајем човек подигне или са свим пропадне. Док је у хдадној соби са грозничавим осмехом непрестано везла, брујала јој кроз заморени мозак, као нека музика. Вили су то особити звуци, пуни ббне утехе и скривене наде, нуни тихога покоја. Као да их мајка пева своме чеду успављајући га. Или као да човечија душа пева тамо на пољу у далекој, белој, хладној, снежној самоћи, а тајанствена мелодија допире у њихову малу хладну собу. Јелена је прикупљала тонове и звуке, као гато би сиромашиа девојка прибирала златна зрна са њиве. И из тога се етвори звучно, велико песничко дело магичнога чара. Она то није знала. Она није нигата радила, само је ухватила оно што је чула, и што је описала. Једнога јануарскога вечера, даде своје дело Леону. При елабој светлости лампе опази он, да је побледила и ослабила. Као да је нешто страшно преживела изгледала је озбиљна и поносита, пређашње свежине са лица нестало је. Леон се до данас не усуди да је назове просто „Јелена", непрестано је додавао госпођице. Док је преметао прве стране рукописа, јако се променуо. „Како, ово нису несме, ово је проза; та она се боље плаћа но песма. 0 чему сте писали?" „0 нечем сасвим обичном", рече она тихо: Писала сам о мајци и ћерци, које се мрзну везући." „А је ли вама боље?" За што га не прочитате?" „Хвала, хвала, госпођице Јелена, нећу читати, однећу га одмах у редакцију, да би што пре одговор добили." И одиста ћете га однети?" И она га је гледала дивећи му се. „Имам једнога познаника, служитеља у редакцији „дневнога листа," он ће ме, надам се пустити ка господи, дакле одговор ћете скоро добити. — — Он остави прилично велики рукопис у џеп свога најдоњега капута. „Кад си то нанисала?" Питала је млада телалинова ћерка, посматрајући зачуђено своју пријатељицу. „То ти не могу тачно рећи. Отпочела сам једнога вечера, кад је мајка већ заспала била; за тим сам нродужавала сваке вечери. За колико сам га часова написала не знам. Нисам дуже од месец дана на њему радила." „А је ли бар што весело?" „Ни весело, нити жалосно. Описала сам мој живот. За зимским даном, долази пролетње јутро — за тим опет зима. Но с тога не треба да се жалостимо, то је тајна живота. Само треба храбро корачати, како с нролећа, тако и зими. И зима и пролеће су пролазни.