Нова искра

314

Јелена је са рукописом предала и један део свога млађаног здравља. Пшпући, нреобразила се и одала се са свим свом одушевљењу. Сада је наступила реакција. Једнога дана, тако јој се тело укочи, да није могла ни једним прстом мрднуги. „Само кад смо обе живе," рекла је једнога дана, тешећи ожалошћену мајку. Све остало проћиће. Пролазио је дан за даном. Хладноћа је била све јача. Госпођа Орзајева везла је само и плачући, бола је норед веза. Тада, једнога вечера, лупну неко на врата. „Леон" новиче Јелена и исправи се у постељи. Писмоногаа уђе и преда им једну карту адресовану на госпођиду Орзајеву. Карта је била од уредништва једних познатих новина. На њој беше само неколико речи: „примили смо ваш роман. Хонорар који сте желели. С поштовањем, редакција. Млада девојка није могла ни речи рећи. Ђутећи пружи мајци карту и клону у иостељу. То вече издадоше последњу пару за дрва. Сада су могли себи дозволити тај луксуз. Обе су дуго плакале од радосги. Другога се јутра Јелена од радости нридигла и отишла до озпачене редакције. Ше® редакције прими је љубазно, и понуди да седне и упусти се у разговор с њоме. После тога дошла су још нека господа и сви су је с дивљењем посматрали. Она доби упутницу на суму већу, од оне, коју је она целе године зарађивала ручним радом. Још, шта више поручили су нову приповетку од ње. „Мој је брат издавач," рече јој ше® редакције, „обратићу му пажњу на вас." Да је могла, Јелена би најрадије пољубила у руку овога човека. Отрчалч је кући и пала мајци око врата. За тим погледа смешећи се по соби. „Драга собице, сад ћу те лепо наместити, окитићу те као невесту." И отпоче да гради разне планове. На један пут застаде, муња негодовања пређе јој преко лица. „А онај, који је саветовао и упугио, зар да остане не награђен ? Не! Само кад би га могла наговорити да узме пристојну собу. Је ли мајко, теби неће бити противно да му помогнемо. Сад можемо — и" „Да, дете моје, веома се радујем твојој доброти," рече гануто мајка. Јелена похита у телалинов подрум. „ Је ли долазио Леон ? Имам нешто лепо да му кажем." „Није долазио већ од неколико недеља." Госпођица Орзајева у иеколико речи исприча пријатељици успех свога књижевнога рада, прими честитања и замоли ако би њен нријатељ дошао, да га к њој упуте. После недељу дана рече Јелена: „мора да му се што десило! Тако дуго, није још никад изостао! Пријатељица је повлађивала главом. „И мени сетако чини. Какоћемо дознати штајесњиме?" „Идем госпођи Шубертовој," рече госпоћица Орзајева. „То ће најбоље бити." Мајка со у почетку томе противила а за тим је одобрила.

Јелена је од Леона вигае иута чула улицу и број куће госпође Шубертове. Ушла је у кућу и узбуђено луннула на врата, на којима беше порцуланска таблица са именом Шубертових. Из собе се чула дечија вика. Висока, плава, пуна госпођа отвори врата и понуди младу девојку унутра. То је извесно она, помисли Јелена, па погледа њу и малишане, који се мајци за сукњу ухватили. Ва тим рече скромно: „Извините, што вас узнемиру.јем, хтела сам само замолити да г. Леона пошљите нашој кући." Госпођа Шубертова погледа лепо младо девојче. „Ви сте извесно госпођица Орзајева. Леон је врло често и врло много о вама говорио." Госпођа брзо извади џепну мараму и притисну је на очи. Јелена је ухвати за руку. „Благи Боже, ви плачете, ваљда није —" Госпођа Шубертова, спусти мараму. „Умро је." Јелена покри лице рукама и оста неко време непо мична. За тим прошапута једва чујно. „А како, од чега је умро?" „Боже! .... Од чега? Како једнога јутра није изишао из своје собе, потражисмо га у њој и нађосмо га испруженог на постељи. Није на њему било знака живота. Мислим — да се смрзнуо . . . ." „Господе Боже," зајеца младо девојче, како на то нисам помишљала?" „Видите, да ли сам га могла овде примити?" рече госпа отварајући врата и показујући на две мале собице. Имам седморо деце, ја, муж и служавка, свега десеторо; за једанајестога није било места. Више пута, молила сам Леона да нађе ма кагсво друго место. Није хтео. Хтео је само нас да служи, да се за нас жртвује. Од како га нема, увиђам шта ми је вредио . ..." Јелена, се полако удали. Пред његовим станом застаде, прекрсти се и прошапута кроз сузе: „Добри верни покојниче, сада ми нису више смешниони слојеви од капута што си их на себи носио!!!.... НРЕВЕЛА : ДЛРИНКД 7. ГДВРИЛОВИЋЕБА

^ У еновима | е^>

~рљава зима без снега. На пољу ветар дува и новија широке млазеве кише. Мочарно је и влажно. По свему што види, човеку се чини, да и најсетнија каква музика или песма не би биле у стању да му са душе крену ону неопредељену нејасну тугу и сету, коју, на тајанствен некакав начин крећу ови зимски, учмали дани, кад човек и будан сања и губи се у чудне маштарије.