Нова искра

- 315 —

Па реди, хоКе ли то узрок бити што и ти ето сањаш, је ли девојко? Реци ми шта јо узрок те ти замишљен поглед блуди; шта је узрок те ти се из дубино груди отимају чести уздаси и скривена ти чежња нека потреса срце. Сама си. Никога нема чије би те присуство узнемиравало. Видиш, ја то знам. Ја знам и то како с недоумљем посматраш промене у души и мислима твојим, које су те упутиле дотле незнаним стазама. Ја знам и све оие лепе слике којима шараш будућност своју. Од оног детета чије је срце мирно било, и чији су хоризонти чисти и ведри били; од оне девојчице, која се још до скоро детињасто припијала уз скуте матере своје — посгала је млада девојка. Као чудом правим скривеие неким магластим велом спустиле су се око тебе многе ваздушасте слике. Ти их гледаш, посматраш их, али не можега никако јасно да видиш. Па онда ослушнеш. Учини ти се као да шапућу некакве неразумљиве речи, и ућугига се, нритајиш се не би ли их боље чула, ал узалуд. Не далеко од тебе откуцава часовник своју монотону песму, па чак и они једновремени удари шеталице његове, баш као удари мађијског штапића, све више и вигае отварају пред мисленим погледима твојим врата гато воде у свет снова, и све су многобројније визије око тебе. Изгледа ти, као да те нека невидима, нематеријална река полако некуда носи, и тој сили, која те међутим нежно и опрезно придржава, ти се драговољно предајега. Осећаш како те некаква иријатност обујмљује, и младе ти, невине груди мислиш истопиће се у некој слатко.ј чежњи. И занесега се. Око тебе нестаје свега. Стварни овај материјални свет игачезне, као да никада није ни постојао .... Али, чуј! Шта је то ? Тргла си се. Кроз димњак мало јаче звизну ветар; о окна на прозорима мало јаче занршта киша. Чу се тужан лавеж једног изгладнелог мргаавог пса, који је стајао доле на сред улице. И те нове слике за тренут ока разбигае ти кратке снове девојачке.

Суморно је. Киша не престаје да пада. У свом новом стану, у гнезду, које си себи свила, седига млада скоро доведена. Сама си. Супруг ти је у послу вап куће. На сточићу према теби у кавезу цвркуће птичица, коју си још девојком у кући свога оца неговала, и прави ти друштво. Мало је времена прошло од онога дана кад си је добила, — а колико се промене десило за то време. Ону кућу у којој си и детињство и девојаштво своје нровела, напустила си. Напуетила си и оца и мајку и брата и малу сестрицу и отигала си за њим и то тако, да докле год будеш жива, да дакле читав живот свој проводиш крај њега. А ко је он? Од куда у њега те силе да те одвоји од свега, што ти је најмилије, и да ти драговољно, после врло кратка плача и јецања у загрљају матере своје, пођеш за њим ?. . . Зар си ти ту промену тако лако схватила? Зар бага ни мало ниси мислила о величини, о тежини тога догађаја? Али, на гато сва та питања? Ти си само мислила о њему. Све тадање биће твоје било се свило у једну мисао, у једну жељу: да будеш с њим, да будеш тамо где је и он, па ма то било и на крај света, с толико вере и ноуздања гледала си ти у њега, свога изабраника. И ето, та ти се жеља испупила; ти си с њим. Они доскорашњи снови твоји почели су да се остварују. У пркос суморног дана твој ти стан изгледа као свежа оаза у жаркој, несносној пустињи. Сама си, ал ти и та самоћа прија, јер је проводига мислећи на њега, који ће скоро доћи. У дубини дугае своје осећаш да ће од њега зависити читав живом твој; да ће он бити онај,

који ће моделирати, који ће стварати сваки дан, сваки час твој, и све му се више и више предајега. И видига, а ако мислиш да те нико и не види и не чује, ја те видим и чујем како ти усне шапућу тиху молитву: „Божо, дао си ми све пгго сам желела и сад ти се само молим да ми и у будуће дарујега овај мир и ову срећу. —

Јога су ти деца мала. Седиш и радиш а они се играју око тебе. Гледајући их материнско ти са срце топи од милогате. Већ си прилично загала у живот и он надања твоја још ни најмање изневерио није. Деца ти се развијају ко цветови под благим зрацима сунца. Оне некадање чежње младих година твојих нестало је, и ти осећаш како је та чежња само била нејасан предзнак тога што је данас. И више не чезнега ни за чим, јер ти је срце пуно. Само, како је на пољу нездрав, учмао јесењи дан, и ти си склона сновима и маштању. За мало спугатага рад у крило и еањаш. И снови твоји колико те носе у прошлост и буде проживела успомене, још те више носе у будућност, која превучена- непробојним застором, ко вечита загонетка етоји иснред мислених погледа твојих. Али тада већ скоро ни мало не мислиш о себи. Због деце тво.је погледи ти се труде да продру у будућност. Замишљаш сина младићем а кћер већ великом девојком. Слушала си. да дугау и памет у деце ствара и развија мајка. И питаш се: да ли си икад у ма каквој прилици учинила нешто што ниси требала, и што би могло бити од рђавих последица по децу твоју. Сећаш се, и колико знаш ниси. Велика твоја материна љубав водила те је једино оним путевима, које ти је она свбта још у напред определила. И срце ти дргаће од радости. Видига свога сина поносита младића за кога се никаква нискост прихватила није. Чујеш како многи распитују за њега. „Чији је тај симпатичан младић" пита неко „који појавом и животом својим подсећа на младиће из златнога доба класичне Грчке. Која је та срећна мајка која га је родила" .. . . Знаш да је вредан, енергичан и интелигеитан; Знаш да је ватрен Србин. Па онда видиш кћер своју, девојче коју си чувала и пазила као нежан цветак и спремила је да само добро унесе у кућу онога за кога буде пошла. И мирне савесги и осећаја будиш се из тог кратког сна, и услед изненадне милогате узимаш и синчића и кћер и љубига их. "Јел те, питага их „ви ћете бити добра мамина деца; ви ћете слугаати маму." А они гледајући те светлим својим очима одговарају ти: хоћемо мама.

На крилу ти је унуче. Играло се па је заспало. Упрла си свој поглед у мало лигаце његово и посматраш га. Поглед ти је сетан и замишљен. Загато? Је ли и на тебе стару суморност кигаовитог дана меланхолично утицала? Реци нам загато се и твоје старо срце разнежило и то, као гато изгледа, без икаква повода ?. .. Давно је то било, премигаљага ти. Ниси имала ни пуних 18 година кад си оставила мајку и отигала у своју кућу. Сад ти је преко 60 а међутим сав тај размак времена прогаао ти је тако, тако брзо. 0 неверницом мисленим погледима дубиш прошлост своју и сетно се питаш: Да ли је Боже то могуће! Зар век човечији тако брзо прође ?! . . . На ту мисао сета те јога јаче свије. 11о неки тежак уздах отме ти се из груди, и од једном, осетила си, како ти се две топле сузе скотрљагае низ образе. Убрисала си их, и одмах се затим насмегаила. „Шта ми би" питаш