Нова искра

— 816 —

се; баш сам право дете, добро што ме нико није видео. После тога, а баш као да ништа није ни било почела си да нихаш унуче, и да му певуншш једну стару успаванку нежну, нежну као миловање мајчине руке.

Ето, као год и ти суморни јесењи дани, исто вас тако, сваку иа свој начин потресају и иролећна свежина, и зимски снегови, и облаци, и топло јунско сунце и лепе иоћи обасјане месецом. У највише случајева ви и не знате, шта је био узрок да вам се ти најинтимнији и најсуптилнији осећаји са душе крену и усталасају. Изгледа вам, ако сте мислили о томе, као да су се без икаквог етварног повода пробудиле и чежња ваша и сета и шарени: снови. Ти утисци ваши не трају дуго. Често пута у једном једином минуту проживите читаве године. Пи ипак, сви ти тренутни утисци не прођу а да не оставе трага. Сви ти и њима слични осећаји дубоко се урезују у срца ваша. Где јаче где слабије одјекују они кроза све поступке ваше, и све што је око вас сгоји под утисцима њиховим. У тим моаентима душа се ваша диже и испољава се јасније но икад. Тада оно што је најсавршеније у вама рекламира првенство за себе. Никада се божанска интелигеиција ко.ја је сгворила све па и вас, јаче не осети но тада, и то баш у оној нејасности, у оној неопредељеносги која вас је свила, у којој је највише истине, која је једина стварност. Где дакле (у таквим и њима сличним моментима) срце говори неко све остало ћути. Све што је најсавршеније иа чак и највеће идеје, које су кретале друштво људи, зачињале су се у срцу и ако су се у мозгу развијале. То је већ тако стара истина. И док се све остало мењало и пропадало, дотле је оно једино остало непромењеио и неисцрпно. Дизале су се и падале читаве цивилизације; дизале су се и падале школе Филосо<вске; научни принципи који су вековима стојали и вредили рушени су праћени подсмехом; што је вековима сматрано за истинито, обарано је као лажно. Оне религије којо су милијоне поклоника водиле за собом, осгајале су без н једног да се чуде новим нараштајима; ни једног система државног нити је било нити ће бити, који ће задовољити све. Докле се дакле с једне стране дешавало то с творевинама памети људске, дотле срце у људи никада људе изневеравало није. Шта више, немамо ли зар у срцу, у савести и најбољег и најсигуриијег вођу за све радове своје; ни је ли зар оно једини и најиеумитнији судија за све наше и добре и рђаве поступке ?! . . . И ако је, као што се то вели, код људи главни орган мозак, код жена је срце, зато и јесу оне и веће и савршеније од људи, или бар имају услова да буду и веће и савршеније. Али, да не идемо далеко: ево да узмемо наше друштво и да бацимо само један летимичан ноглед на њега. Док су наши стари вођени само срцем, љубављу, пожртвовањем, усталасгдим осећајима, тамо, пре скоро једнога века, таквим прегнућем својим, дигли српско име до кулминације његове величине, и у народ наш унели одлике којима се сав свет клаљо, — шта су радили ови доцнији и доцнији нараштаји, који су ум свој просвећивали, више но њихови претци, који су свршавали школе и ишли и н&ли на изворима науке? Према нашим и културним и нацијоналним приликама, неоспорно^о, да школа у нашем круштву заслужује ипак највише пажње, али баш зато о њој треба много лунати главу о томе: којим путевима треба да иде, па да се од ње само добру надамо. Јер, кад се у нервозном

и болесном расправљању свакодневиих питања и којекаквих бесмислених ситница заборави на вечне законе и на оно што мора да буде; кад дође доба па нас и оно сграшно Уаш1а8 ташШит оставља хладне, - опда већ видимо колико је и школа успела да нам огвори очи и даде иам онај душевни мир коме сви тако жељно тежимо, и ка којем јо, на крају крајева, упућен сав људски рад. У колико је н. пр. наша школа успела да покаже младежи шта је лажно и рђаво у нашем друштву а шта је добро и истинито; шта треба да ради па да ствара користи отаџбини, и чега треба да се чува ? ! . . . У колико је школа успела да нам сгвори карактере т. ј. у колико је успела да у дело приведе своју иауку. Та за име Бога, и само просто сазнање тога; да је све е®емерно на овом свету; да се главна разлика између човека и осталих животиња не сасгоји у његовој интелектуално.ј но у његовој моралној особипи више вреди с једне стране, но све оне силне ситнице појединих грана науке, што данас у Србији требају човеку зашто ? — да отправља известан посао у државној служби. Јест, наше је дубоко уверење основано на свакидањем посматрању, да су наше школе до данас ишле искључиво на то: да сгворе чиновнике и државие службенике а не људе, А то и јесте једини и главни узрок овој страшној апатији која влада нашим друштвом, у којој је сва интелигенција наших школованих људи сведена на — отправљање канцеларијских послова. Ми се можда и варамо, али нам се чини, да је н. пр. у београдском друштву због тога што је овакво какво је, т. ј. што је у његових јавних раденика срце запарложено — скоро сасвим нестало критеријума за оцеиу тога: шта је племенито а шта ниско; шта је часио а шта је нечасно; шта је за хваљење и за исгицање а шта за осуду, шта Је вера а шта је безверје, шта је народии понос а шта некакав жалоетан космоиолитизам, који ни мало не смета белосветским космополитима да нам огњишта наша пале и разоравају. Нека се само, а са хладноћом, која је потребна објективном посматрању, мало дубље завири у наше друштвене прилике, па ће се, ми не^сумњамо, свако уверити, да су наша носматрања и ови жалосни розултати до којих смо дошли верна слика, нашег друштва и да само ми, са ово још мало заосгале младости и чврсте руке, ту слику, можда, мало дебљим и грубљим потезима исцртавамо. Који су н. пр. то идеали за које се сви редови иашега друштва данас боре ? Новац, новац, то, и апсолутно ништа друго. И шта видимо од таквог прегиућа нашег друштва? Видимо на свим пољима жалосну утакмицу најниже врсте у коју је наше друштво унело све своје и душевне и интелектуалне моћи и снособности. Новац, новац то, само то и ништа друго. А оне особине које су од свега што постоји једино човеку дате: љубав ка истини и добру; нремишљање о мртвима и оном дубоком свјаческаја сујета; носматрање светлости, тога тајанственог животворца у свој њеној величини, сили, слави и лепоти; она стална необјашњива чежња наша за вишим, за бољим и савршенијим, — све те особиие угрнуле су у нашем друштву, и од тих, у вечности пајузвишенијих одлика човекових, наше данашње друштво нема ни једне, или бар ничим не ноказује да је има. Па бар да је такав рад и такво разумевање живота дало мира, дало среће и задовоства нашем друштву. Али није. И поред тога што је кренуло иутем који је само изабрало, наравно сматрајући га за најзгоднији — наше