Нова искра

оиога узвшса интимнога бола; еа каквам неноверен.ем износи на јавност срцо своје и с каквим поиосом одбија оне милостиве симпатије које није ии тражио и због којих румен стида ударала му је у образе. „Само, писао је једном свом пријатељу, — услед подлости људи који траже да их неко уверава о вредности живота, гледало се на моје ФилосоФске идеје као на резултат мојих личних пагњи и мо.јих материјалних неарилика а не као на моје поимање о свету. Пре но што умрем хоћу да осудим те вулгарне и малодушне измишљотине, и да молим оне који буду читали моје радове да се једино потруде да побију моја опажања и моја умовања а не и да нападају моје болести",') смичких погледа, и ако је хтео да буде философ оп је и заслужио да то буде, он и јесте философ . Судимо дакле о њему онако како је он хтео да буде суђен и нотрудимо се да видимо у колико је његова теорија о треМсИа слична теоријама немачке модерне ФИлосоФије. Свега има три могућа начииа да људи буду срећни, три пута да се срећа разуме и оствари. Ма колико се тражило да се пронађе какво ново средство да човек среКан буде биће узалуд, јер и тај иов начин улазиће већ у напред обележени оквир, а већ и само то јасан је доказ о сиромаштву наших средсгава за осећање и јаловости нашега живота. Или се може бити срећаи у овом свету овакав какав је, у земаљском. индивидуалном животу.

Да има везе између несрећних прилика у животу и суморне ФилосоФије, којој је, као последњем склоништу прибегао песник, то је изван сваке сумње. Немогуће је издвојити болесну личност Леопардијеву од оие монотоније сликања и доктрина његових. Али ваља иризнати да се он свим силама слободне интелигенције трудио, да умањи што је внше могао трагове својих личних успомена приликом решавања животног проблема. То решавање узнео је он на онај високи степен где почиње ФилосоФија. И његов песимизам одиста је један сисгем а не апотеоза његових боло-ва. Том његовом цртом, коју смо ради да истакнемо, он се битно разликује од школе лиричара и очајних, с којима су га, неки изједиачивали. Он је у удаљеном сродству са Рола-ма који су га називали братом својим. Он је све њих надмашио висином својих коЈ ) Писмо г. Синеру од 24. маја 1832. годипе (иисаио иа француском). било употребом својих чула, богатством и шаренилом сензација, усавршавањем душевних способности, мисли, науке, вештине и оних племенитих емоција које проистичу из њих, било активношћу, страшћу за влашћуј и славом. Или се може бити срећан у неком другом свету, носле смрти, и то је оно надање које држи гомиле болних, сиротих, презрених овога света. Такво појимање среће уточиште је које су створиле вере, а нарочито Хришћанство, беди, којој се не може помоћи и патњама којима иема утехе. Или се на нослетку може бити срећан замишљајући један земаљски други, бољи свет но што је садањи, и који свака генерација својим радом и својим искушењима све више и више припрема. У таквом иојимању лична се срећа жртвује да би се тај нови идеал остварио. Човек заборавља самога себе, и диже се до извесне колективне воље и савести. У напред се ужива у сроћи другог коју ми данас припремамо и оним жртвама