Нова искра

— 25 —

УШ Олгд сша * (Пошто је ои отишао, стоји као скамењена; оиа се бори са нечим што је неодољиво, што је јаче од ње, што не може да победст. Она би силом да је јача од себе саме, али ипак онај осећај, који она гуши, на један мах избије тако да лице, које је мало час било без изграза, очас изражује собом да је она унутарња сила победила њу. Она се у мах тргне, појури вратима, на ко.ја је Иван отишао, као раздражена лавица мало час склопљеним вратима кавеза, на која је изашао њен тиранин који је мучи глађу, и цикне.) Иване, Иване... сгани... остани... немој ићи! (Ослушкује и кад види да је он отишао, да се доцкан покајала, њу опхрва бол, сломи јој снагу и она боно додаје.) Доцкан је!... Отишао је! А како сам га волела!... (Покупта још једном да прибере снагу, но то је сломије и пада код врата.) Заввса иада Петроград, јануара 1903. г. Петроградека изложба одела рва међународна изложба историјске и сувремоне одеће иоказује како је сваки почетак тежак. Ова изложба тврди да нису' знали ни иницијатори ни излагачи шта је задатак њен. Одећа је прва кућа човокова и ваљда његов први плод разума у борби против природних сила. Изложити историјску одећу са сувремоном заједно, значило би познати се с главним културним обележјем народа. Многи излагачи тако су и схватили задатак изложбе, али су се преварили љуто. Практични запад разумео је изложбу као средство за трговачку рекламу, па поред тога, што је умео извући материјалну корист, показао је посетиоцима колико је измакао напред пред другим народима, Чим посетилац уђе у пространу салу Тавријскога Дворца, срета се са сувременим модним женским хаљинама Верлина, Беча и Париза. Фине женске Фигуре од воска с најновијим Фризурама , окићене су вештачкнм свиленим тканинама и Фантастичним решмама, да би могао какав махнити Турчин разбити стакло и бацити се лутки у загрљај. То је циљ сувремене моде женскога одела и он је достигнут, захваљујући мидерима, огољавању груди, бреновању косе, обавијању тела што финијим хаљинама и т. д. Ја нисам у стању описати све лепоте жеиских Париских, Берлинских и Бечких костима, јер се слабо разумем у тпм стварима. Поред изложених хаљина стоје и цене од 200 до 1200 рубаља за један па.р. То је одећа сувремене јевропске кћери, и то у доба кад воде борбу гладни са ситима, голи са обученима, слаби са силнима. Мушко одело у центру сале, где су излагачи Француски, немачки и аустриј ски, не представља ништа особито за културнога човека који зна шта је Фрак и ловачки косгим. Као контраст сувременој Јевропљанки, десно од немачког одељка, по уском ходнику, нижу се убоги руски и пољски сељаци и сељанке. Чудновато јо да су Фигуре од воска направљене по најсиромашнијим типовима из разиих крајева. Малорусе знам добро. Они у многоме личе на наше Мачване и Ваљевце. Гледао сам их и у раду и на сабору. Свуда су живи, окретни и весели. Малоруска је

намигуша превртљива, а Малорус бекрија. У Тавријскои Двору обоје су стари мајмуни, голи и боси! Знам и Белорусе. Они су тромији, повученији, ленштине, али у Тавријском Двору Белорус је „малођец". Проста случајност! Ја ћу се вратити у други одељак руски доцније, а са-д да из овога убогога ходника уђем у српски одељак. Ва ово стварчица, што је из Србије нослано, места је доста и предоста. Над улазом иаписано је „Орбија", па Србииу заигра срце од радости кад уђе у српско одељење; стара се да обухвати општим погледом све одједном. Десно од улаза стоји црна Фигура „ужичког кириџије" са сохом у рукама, да ти се чини сад ће те по глави! Пролазио сам кроз ужички округ, сретао сам се с Ужичаиима видео сам једнога типичнога разбојника, али нигата у животу страшније нисам видео од овога „мирнога" кириџије српског који је послаи овамо да у двору плаши Рускиње. „Ја бих умрла од страха да оваквог човека сретнем гдегод сама", чух речи једне госпође. Да су га бар затворили у стакло као несрећнога Мачванина, коме су ваљда нарочито наручили Фес из Цариграда од два метра дужине ! „Нека смо бар страшни кад нисмо наметни", помислих и пренесох поглед на лепи српски свет, на жеие и њихово одело. Ваљевка је доста лепо обучена, чиста је и типична. Она се нема чега стидети својих другарица сељанака, па макар оне биле и Шветкиње изложбине, које су све у новим хаљинама. Поред ње је Шумадинка иевеста. Сирота невеста у похабаном старом оделу! Мишљах да је ту каква погрешка, али не, јер то је заиста невесгинско одело некакве Шумадинке од пре 70 година, а сад је у Београдском музеју. Ео ли га је послао овамо ? Да је окићени млади Шумадинац норед своје одрпане невесте, њој би ваљда лакше било слушати прекоре Рускиња: „И ово је нека невеста!", али га је редитељ затворио са „Србо-Маћедонцем" (Каква терминологија!) и Косовком Девојком. Ваљда је то редитељ учинио из иолитичких разлога ! Хаљине овога вајнога „Србо-Маћедонца" нити су маћедонске, нити старо-србијанске, него арбанаске. Дугачка бела маћедонска долама, оперважена црним гајтанима, и широке чакшире ишаране гајтанима црним по белој чоси, то је типично одело старо-српско, прототип црногорске доламе и шумадијских чакшира. Београђани могу видети ту лепу српску ношњу о великим нразницима, кад се облаче у свечано руво наши вредни Маћедонци. Тип те старе доламе још је где где очуван у Васојевићима. Чакшире овог „Србо-Маћедонца" арбанашке су као и његов убоги милтан. Међу Шумадинцем и Арбанасом (уображеним „Србомаћедонцем") стоји са грубим очним закривалом Косовка Невеста. Заиста овде је и преко воље редитеља испала еФектна политичка слика. Сирота Косовка збиља не зна на коју ће се страну окренути. Обучена у грубо арбанашко одело, са закривеним очима, она гиздавога Шумадинца не види и као да се јежи од удара арбанашкога. Но Богу хвала, ево ме пред групом дивно одевених Српкиња. Њих је седам. У средини седи богата грађанка, а око ње су у красном сеоском руву, с богатим накитима, с вештачким везовима, Србијанке сељанке. Фигуре су типичне и лепе. Лепо видим да им Петроградске госпе завиде, а ја их гледам и сав сам блажен. Једном речи ова група женскиња искупљује сву српску изложбу, и готово би паиетније било да ништа друго није ни слато, кад се није схватио задатак изложбе. Није потребно напомињати од