Нова искра

- 30 —

Очевидно, овај двобој и ова лажно смртна рана, сво је то само измншљено да би се начинила интересантнијом женидба мало . . . одважна . . . Но, све једпо, овај Ноан показује одличну наклоност да поправља туђе мрље. .. Рањен и задовољан . . . Истина, та је личносг сада богата, итд. Вереници, које скриваше једап шумарак, чују тај говор . . . Ноан устаде, бесомучан од једа, и упути се, вичући, са стиснутим песницама, ка гомили која је тако пријатно „ћаскала" : „Ниткови! ниткови!" Али рана му се отвори и он мртав пада пред њихове ноге. „Зар смо могли ми предвидети? рече дражесна мала г-ђа од Модра... Људи су навикли да тако нричају. . . Али то је без икакве важносги . . . Ви знате да речи лете. — Не, госпеђо, речи остају, и речи убијају", одговара лекар Дибоа ди Шер ноказујући тело ... И, доиста, ја налазим да је ово регаење необично силно и необично добро. Да ли сад да назначим и малене иедостатко комада? Да ли да нребацим дијалогу Г. Пола Хервијеа мало околишености и извесну суптилност мало удешавану? Да ли да га свирепо назовем Мариво? То не би била, уосталом, врло велика неправда, и ја држим да ће се и он са тим сложити. Али иричекаћемо другу његову комедију, па да га нецкамо мало. Моја је била намера да вам покажем у чему је његова прва вапредна и ретка, и зашто је потпуно успела. С ФРАНЦ. НРЕВЕО Миг. С. Јанковии Вана, драма у три чина од Мориса Метерлинка. Т"^ ећ добро иознати белгијски мађионичар са својим комадима пуним страха и запете неизвесности, мистичности п непојамних загоиетки успео је да и у иемачком иозоришном свету задобије интересе најширих кругова. И сама напрегнута пажња којом се „Мона Вана" ишчекивала јамчи .довољно за то. Позоршнном критичару остаје пријатна дужиост да велики успех, који ни овога пута није обмануо, са радогаћу прибележи у хроници позориганих догађаја. Као песник свога нарочитога правца вредео је Метерлинк бар до сада као специјалиста који увек и увек једну и исгу песму Фаталнстичне љубави репродуковагае, као ФилосоФ-песник; да зарони у чаролије мистичности, у безгранично царство непојмљивих чежњи, у бескрајну дубину свога личнога Ја, да одатле после цео спољни свет представи као један доживљај. Сад пак чу.ју се и други, јаснији звуци; физиогномија несникова бива разговстнија, пријатнија и симпатичнија. Са радогаћу сме се поздравити тај обрт у „Мона Вани" (скраћеио од Мадона Јована). Два дубока, лепа женска ока гледају на нас из овога најновијега комада Фламанскога песника. У средини његовој сгоји жена, слична онима Вотичелијевих бледих, нежних боја, чија радња није нигата друго до снажиа лепа песма о женској верности, песма која на легендарни тон подсећа, и невино и са пуно нежносги донире до нагаих ушију. Остављајући пут симболизма и мистичности, оне чежњиве тежње 'за истином и сазиањем: чему и нашто, дело ипак садржи пређагању одлику Метерлинкову — чежњу за вечно лепим, само са једним додатком посве сиажна утицаја — без моћи песимизма, Из пређагањег обиља у осећањима догала је тек необично ®ина анализа унутрашњог живота, из пређагање тежње за театралним дејством поја-

вио се тек прави и необично снажии утисак ноједииих сцена. У целом пак делу видимо силан иреокрет којим Метерлинк ступа из свога царства снова на земљиште истине, преокрет у његовим назорима на друштво и свет; није то вигае човек са поезијом о смртној загонетки, са бескрајним дубинама иепозиатога, са безграничном чежњом ка сазнању и поновном рођењу — не, он се одриче симболизма, он се поново спугата међу људе, да са познатом песничком дикцијом, чија лепота прелази у тон старих легенди, испева лепу песму о жонској верности. , Само доло заилази у нову област, у област историјско драме. Око нас преноси у доба талијанског ренесанса, у крваве борбе талијанских реиубликанских градова при крају 16. века, у крвав судар двају од тих градова, Флоренце и Пизе, са свом безобзириогаћу, са свима ужасима које ренесанс на дну своме крије. Али је исихолошки моменат драме потпуно модеран, шта више њему се само у модерној одећи и може поверовати. — Флорентинци, на чијем челу стоји као ирви власник извесни коидотјер Принцивали, опколили својом војском град Пизу и њогово становнигатво довели у највећу невољу. Један посредник из Пизе пао је већ као жртва разјарене Флорентинске светине и као последњи преговарач диже се седи Марко, отац Пизанског зановодника, Гвида Колоне. Принцивали је и сам у опасности, јер су у Флоронци нриметили његову намеру да се прогласи диктатором, те су спремни да га одмах после заузећа Пизе прогнају. У тој невољи он обећава старом Марку да ће прећи са својима на страну Пизанаца одмах, ако Гвидова жена, Мона Вана, коју оп до лудила љуби, пристано да само у лаком огртачу дође у његов гаатор и ту једну ноћ остане. Са грозом одбија Гвидо овај предлог, али му отац обећава да ће град посло његова заузећа задесити јога већа невоља, осим тога да је он тај предлог саопгатио и одбору Пизанском који је Мона Вани у томе погледу оставио потиуно одрегаене руке. Знајући своју дужност према Пизи и њеном становнигатву, Вана пристаје на предлог, не хајући ни најмање за беснило свога мужа, Принцивали иознаје Вану из дотињства са једнога сусрета, он је предусреће са пуно нежности, подсећајући је на старо познансгво. Вана се понагаа у почетку као јагње одређено на жртву, постаје пак ностепено топлија према Принцивалију и чак му признаје како свога мужа не љуби, али чистоћа њенога бића уздржава кондотјера од свакога додира, и ои се задовољава само једним пољупцем који му Вана на чело даје, и полази затим с њом у Пизу. Тамо се пак са највећом свечаношћу слави опгате спасење, само је Гвидо далеко од свечаности. И кад се Вана појављује са Принцивалијем, Гвидо је грубо отура од себе, и ако га она уверава да се чиста и недодирнута враћа. Његово беснило достиже врхунац, кад он у њеном пратиоцу самога Принцивалија открива и кад му Вана уз то призиаје да га- је у чело пољубила, Ни клетва, ни све милосне речи, ни уверавање о њеној љубави само према њему не помажу, — Гвидо остаје тврд и немилостив. Али је и закључак у Вапе брз и готов. Дошапнувши Принцивалију да буде присебан и осетивгаи од .једном силну љубав према њему, она лаже, уверавајући свога мужа, да ју је Принцивали силом пободио и имао, да би му се пак за то осветила, она га је собом домамила; освета на њему ирииада само њој и она захтева кључеве од његовс тамнице, да би могла надгледати његово мучење. Тек сад верује Гвидо њеним речима и, мирећи со с њом, грли је у своје наручје, док међутим Вана сања о бегству са Принцивалијем и о његовој и своју ново.ј љубави.