Нова искра

]^(а кдкзавој стази (слика из Јеоградског жквота)

ЈбЖ, раз Богојављенски. ||Шј>Ж Удицом ретко ко да промакне, а о редовиим шетачима из Кнез-Михаидове улице ни трага ни гласа. Ко би и шетао но таквом времену ? Само у подне и пред | вече што по мало оживе улице од чиночјрШР вника, трговаца, радника и ђака који журно хитају кућама, са нокретима који вас опомињу на покрете по салонском угла^ чаном паркету (јер су у то доба Београдски тротоари углачанији од најуглачанијег паркета.) Врата на дућанима затворена, апо излозима и уласцима ухватио се на стаклету читав слој оног дебелог, меког, ишараног леда што га зову ,,морантик". Узадуд на окнима од врата шегрт брише и скида и крпом и ноктима (како то мора да је непријатан осећај када му се под промрзнуте нокте завдачи онај дедени бели трачак са замрзлих прозора!), — ништа не номаже: кора се одмах хвата, а из топлог дућана можеш до воље посматрати како та корица све више дебља и напрскујући ствара оне чудне, јединствене шаре. — Промакну ли које саонице или ®ијакер, жао ти да погледаш оне јадне коње што им со око копита нахватале ледене куглице (ако боље прислушнеш можеш чути и како звецкају), а са губица висе леденице што се онако брзо хватају од топдога даха. 0 кочијашу и да не говорим. Гдедај како ћеш се пре докопати топле собе, јер је таква зима да ћемо је помињати и унуцима својим (са већ потребним орнаментним додацима у које ћемо тада и сами веровати). Да нисам имао посла у Београдској Штедионици, не знам но коју бих цену изашао на улицу. У Кнез-Михаиловој улици мир као о Божићном ручку, када сав Београд грицка прасећину коју је једва дочекао

после онако посног Бадњега-дана. Жандарм на линији отвара редом дућапска врата и опомиње да се „по наредби из кварта" тротоар засипа „пепелом а може и са струготине од тесгераша". Када тако прође своју „линију", вратиће се поново да оштрије „накричи" ту наредбу коју ће, са малим изузетком, скоро свима саопштити! У том ће му и зима додијати, па ће отићи у „Стари Мајдан" да се мало огреје; а што ће у то.ј каваници остати дуже него што би требало, није крив он него ова несрећна зима, какву није ни Златибор запамтио. Из димњака, колико их можеш видети у Кнез-Михаиловој улици, избија дим бео, прозрачан и одмах се губи у хладном ваздуху. — Са Саборне Цркве одјекује звоњење свих пет звона: оглашују „бунду", како то Београђани кажу. Од пдаца на ком ће, ако сви знаци не варају, наши унуци гдедати монументалну зграду Академије Наука и Уметности, иде према мени женска нека, журним, непоузданим кораком. Мучно одржавајући баланс, једва пређе на тротоар према Лувру, али ту, у тренутку једном, паде, покуша да устане и врисну. Притрчах и помогох јој да се дигне. Иза мене зашкрипаше врата на једном дућану, а у исти мах још једна, и чух како суседи кал®е изменише своје мисли: — Да Бог сачува! — Мицика! — Охо, држ' се, Мицо! — Није прочитада полицијску наредбу да је забрањено падати. Како им се, ваљда, учинило, да је разговор дужи него што би требало, повукоше се у радње, а врата поново зашкрипаше.

Број 1.

Београд, јануара 1903. год.

Година V.