Нова искра

Жандарм је воћ дотле отишао у „Стари Мајдан", јер на улици, еем нас, нигде никог не беше. — Да ее нисте повредилн, госпођице? — Боли . . . Не знам. — Доиустићете ми да вас одведем до Фијакера или до куће. Ослоњена о зид, побледела од страха и бола, подигла је леву иогу и савила у колену. У очима јој сузе, а бели зуби упили се у доњу, танку и бледу усаицу у којој као да нема ни капи крви, јер да је има ваљда би потекла од оног сиажног грижења. Хвала . .. Ваљда ћу моћи и сама. Не станујем далеко . . . Ту, у Космајској улици. Једва је уверим да сама не може ићи, те јој понудим руку и пођемо иолако, врло полако. — Еада заврнусмо у Космајску улицу, поче ми поново захваљивати, уверавајући ме да јој је сад боље и да ћо моћи сама отићи до стана. Бих јој поверовао, да је била у стању стално одржати оне тренутне промене у изразу, али пошто .је бол поново добијао онај исти, ако не и јачи израз, нисам је хтео оставити, воћ сам скоро упорно наваљивао да је и даље пратим. Застадосмо нред једном ниском, прљавом кућицом. Оилом се осмехнувши, пружи ми руку. — Хвала вам, велика хвала, господине? Ја сам воћ код куће.

Ослоиинши со о рам на вратима, збуни се, порумоне, да ми со учини леиа, тако лопа да бих осетио задовољсгво ући с њом у кућу, представити се њеним родитељима и остати неколико тренутака у топлој соби уз шољу облигатне црне ка®е. Та ми се мисао тако тако допаде, да се и не помакох с месга, већ стајах готов да с њом у кућу уђем како ме позове. Мора бити да је та моја жеља била веома изразна, и ако о њој ни речи ие проговорих, ,јер она ирекиде то ћутање за мене на сувише неочекиван начин. — Онростите, господине, што Вас не позивам у кућу... Можда би Ви и хтелИ, али то не може бити . . . не могу, не смем . . . Пала сам у Кнез-Михајиловој улици, и подигнули сте ме. Хвала вам! Али ви још не знате колико сам ја ииско пала ... То би видоли у овој кући. . . Хвала Вам! Вбогом ! Отворивши журно ниска, прљава вратанца уђе у мрачан улазак, и брзо их затвори. Румен младачкога стида удари ми у образе. Прва номисао беше: „Можда ме је когод од познатих видео с њом!" Сетих со љубави сво.јо и у стиду пожелех да се земља пода мном отвори, да ме прогута бестидника и бесрамника. Требало је да нрође доста времена да осетим сву лажност својих тадашњих уверења, и да искреио зажалим што не уђох у ту јазбину, из које бих можда извео на светлост дана људску душу, у чијем је искреном стиду и поиижењу било основе за препорођај и спас. Београд С. П.

Ноћна баЈка

ад се сумрак сведе у дуооком гаЈу Кад се мир рашири у звјезданом сјају ; Кад поточић шапћетајну ноћних крила И проспе се пјесма језеркиња вила: У сјенама тавним чемпресових грана Млади пастир снивасрећу рајских дана.

На бисерној води уз чаробне гласе Поноћна тишина трепти — растапа се. А у б'јелом чуну с вјенцем цвјетног шара Дружба вила плови, да поноћ очара, .

И носи се пјесма божанственом моћи И дах вјечних душа мири у самоћи . . . ... . И чун стаде лаки. Зашушташе валп, Зан'јемише гласи са усана мали': А вила се диже најмлађа од друга Стаде крај пастира — бајна као дуга. И бршљан му сави око снажних груди, А Он срећан гори, али се не буди . . . Свако вече тако повраћа се вила, Разл'јеже се пјесма тајанствено мила. А у тавној гори блаженство се шири, Тишина се тргне, кад вјетрић запири . . . Душан С. ЕукиГ.

т >