Нова искра

— 189 —

од овог сликара и, не изједначујући се с њим, неки од њених уметника су ипак успели да препочпу његову елеганцију и његово слободио владање кичицом. Одушевљавање за њега иикад није престало да задахњу.је колористе с оне стране канала Ла Манша и наводе се ове речи што их је Ссашв1)огои §'8 рекао своме ривалу (ВеупоТ-у) који дођо на његову самртну пост"љу да се с њим измири: „Ови ћемо ићи на небо и тамо ће нас Ван Дајк дочекати!" Најотменија од глава, чији је портрет Ван Даик радио двадесет и пет пута, одсечена је џелатовом секиром. Број оних лепих каваљера весело сликаних уз звуке музике у атељеу В1аскрпагз, пао је у цвету живота, у биткама, борећи се за свога краља против Револуције. Вог(1 Јоћп 81иаг1 убијен јо у Сћег^оп-у, лорд Вегпагс! 81,иаг1 убијен је у 11о\'1ои НеаШ-у, војвода НатШоп побеђен у Ргев^оп-у и обезглављен, војвода <1е НоМапЛ обезглављеп, Јатев 81паг1 обезглављен, гро® с1е 1)ег1)у

заробљен у ^огсез1ег-у и обезглављен. Ови преФињени дворани пису знали само да лепо иозирају пред сликаром, они су знали и да умру .. . Ова енглеска револуција би свршетак једног света, једног аристократског и поноситог света, али лепог и учтивог, који се није више појавио међу нама. Напредак је изједначио све главе, све костимо, сва држања. Ова господа, чије само портрете ми видимо, не би могла више да живе у нашем модерном друштву. Они не би разумели ни закоие ни обичаје. Али њихове слике, срећиије од њих, живе још, и данас су обожаване више иего што су икад биле. Свет који се журио у Анверс, да види изложбу Ваи Дајкове тристагодишњице, једнодушпо је одао почаст представницима оне елеганције и дражи које су ишчезле. Напродак, ко.ји је помрачио све из ирошлости, није могао да помрачи уметиост њену. И Ван Дајк остаје двеста педесет година, после своје смрти, краљ међу портретистама, као што је за свога живота био иортретиста краљева. С ФРАНЦУСКОГ МЈбб.

јУГкстика ноћк

мирном и тајном часу, кад земља спава И хладна мраморна свјетлост ноћ обасјава, Зраком се, некакви гласи побожно носе

Божански ко мајчин уздах ил' светлост росе. Ја мислим: невине душе молитва то је, Крила је анђела носе у царство своје ... Душан С. Хуки^

Један догађај ^ОЈГ€

еп Медар, стара црква улице Му®тар, коју су некад прослављали ђакон Парис и семипарски ђаци, врло је сиромашна парохијалиа црква. Становници „Предграђа Марсо", говорило се због тога, нису много побожни, и тутори црквени су муку мучили да саставе крај с крајем. Недељом, у време службе, дође у цркву врло мало света, скоро само женскиње, и то око днаостак мајсторки из тога краја и служавки у округлим каиама. А што се тиче људи,

тамо ћете наћи само три или четири старца, у сељачким прсницима, где клече на голом камену поред каквог стуба с капом под мишком и с великим бројаницама које проиуштају између прстију, мичући уз то уснама и погледајући на прозоре, са изразом човека коме се нешто поклања. Али преко иедеље нигде никог. Зими, четвртком, доњи део цркве затутњи за један трен лупњавом од обућа кад улазе и излазе ученици катихизма; неки пут још дође да запали свећу иа свећњаку нред икоиом Вогоро