Нова искра

— 138 —

Али у портретима, рађеним личио за кнежеве или за њихову породицу, Ван Дајк иекључује номпу, сваку надутоет, сваку охолост. Он но ради као рђави глумци који мисле да морају да напрегиу глае и да се кочопере кад играју улогу каквог војводе или кнеза. Он задржава у свима тим положајима најглавнију особину отменосги: природноет.

У ието време он у своје радове уиоси грације. То ниеу никако лица туробна, сањаличка или строга као код Веласкеза. Ван Дајкови кнежеви се емеше или су готови да се осмехну. Мали иси се ваљају око њихових ногу. Њихове се косе лепршају на главама. Усне нису етегнуте због дворске уздржљивости или због неке државне тајне. Линије, које представљају боре на оделу, прслуцима, панталонама до колена, огртачима, нису никад праве, геометријске, него увек вијугаве. Мноштво, дакле, кривих пруга даје утисак гипкости, што ће рећи грације. Његови портрети жбна имају грације, као што други опет имају духа. Погледајте њихове руке дуге и ®ине, испружене или на хиљаду разних начина савијене, које нодједнако истичу гипкост и Финоћу својих прстију. Рука гроФице од Оисеа украшена, но ондашњој моди, прстеиом на левом палцу; рука Госпође с Црнцем у Минхенском музеју, како бира ружу из корпе коју држи један мали црни лакеј; рука Марије Лујзе, како се игра ленезом од перја; рука гроФице од БедФорт, како иепушта своју рукавицу; рука Јованке Годвин, како кида ружу; рука гроФице Луције од Карлајл, како се игра у води која пада са једног водоскока; рука Госпође Херберт, како навлачи на себе ешарпу; рука гроФице од Карлаваен, како се игра једним цветом . . . Ниједиа од ових руку не ради, али ниједна, међутим, не изгледа баш беепослена. Ове у послу тако, да им се јасно види гипкост и лепота. Ту баш и лежи сва тајна саме елеганције. Истина, елеганција није снага којом се човек користи. Амалин, који носи терет, може бити лен својим јаким мускулима, но он није елегантан кад се укрути и кад нанрегне сву енагу под теретом. Да један положај буде елегантан, треба да је узет без нанора и да радња мускула изгледа лака. Обратно, мало створење, слабо, кржљаво, неспособно за напрегнут рад, не може бити елегантно. Оно може бити окретно и фино , али не може имати дражи. Да се има елеганције, треба имати лепе сразмере, лепо скројене удове: једном речи, треба имати снаге. Али не сгварне снаге, него спаге у моћи; а да би једаи портрет имао елеганцијо и дражи, треба да се осети та снага која није активна, али је у стању да се развије. И не само да је у стању да ее развије, иего да се већ у неколико развила, као у игри. Тако борба понекад може бити лепа, али не и елегантна. Мачевање је елегантно. Ето то је оно што се осећа у највећој мери у портретима Ваи Дајковим. Гледајте Карла I. у лову: поза човека који се одмара, али епремног на борбу; деена рука спуштена на јабуку од штапа у сгању је да извуче и мач, који мирно виси о бедру; отворена лева рука може да баци противнику рукавицу коју држи; фино извијене ноге као у витеза који је у стању да прескочи еве препоне и ако непомичне, као да се стављају у положај за игру или за борење. На кук еавијеиа рука изгледа као лук

готов да се одапне. Лепа и поносита глава гледа без изазивања, али и без страха у будућноет која грози. И у овом витком и поноситом телу, које је створено, као што је говорио Кромвел, да живи осамдесет година, осећа се снага и грација у свакој лииији, у евакој равни, почевши од обода црног шешира па до звездица на мамузама. А еад, ево краљице. То је Францускиња, кћи Хенриха IV; она је задржала од свога оца храброет у данима искушења. Али у Енглеској, као Францускиња, била је туђинка, а као католичкиња била је сумњива. Њу је мрзио енглески народ, као што су доцније Французи мрзили Марију Антоанету. Њена је еудбина трагична. Оца су јој убили; њеном мужу су одсекли главу, по заповесги Кромвела, а она је завршила евоје дане у Француској, у једном манастиру. Погледајте сироту Ханриету из Фраицуске, краљицу енглеску. Ван Дајк је ову краљицу насликао у најсрећнијем тренутку њезина несрећног живота. Ипак зато у њезину положају, мало стидљивом, озбиљном, тужном у замишљеном, нредосећа се несрећа која је чека. Оиа је у једној дугачкој одећи, од атласа и чипака бледоплаве боје, као пожутело сребро. Она изгледа бела на завесама од црвене кади®е с леве сгране, затим зелене у средини и опет црвене с десне. Једна њена плава витица опуштена, одвијена, пала јо.ј је па деено раме. Овде нема никаквог другог накита осим бисера. Ван Дајк, који је био предеказивач овога времена, кога је Босиет требао да буде иеторик, умножио је бисере који су, као што ее зна, символ суза. Има шест реди бисера на струку. Има биеера у кољеу углављених у светле провидности ружичасте бисте. На ушима висе бисери, налик на водене капље које се издуже у моменту кад падају на земљу. Круна, сувише тешка за ношење, лежи на црвеној кадиФИ на столу и рекао би човек да је орошена сузама. Једна јој ружа виеи и као да ће да испадне из њених отворених руку, као што је из тих претију иеклизио скиптар енглеске краљевине. Један крет од биљура или дијаманта на грудима, подсећа ону побожноет која је требало једнога дана да утеши неерећну краљицу, и Ван Дајк изгледа као да је описао у напред неколико црта чувене Босиетове надгробне беседе. А природност, грација и мало туге еастављају мирис елегаиције, тежак да ее опише, али веома пријатан да се удише.

И сва та елеганција сликана је с највећим умењем, што ће рећи са највећом лакоћом. Ван Дајк је, евојим трудним радом у младости, достигао да слика, као што тице певају, без тражења и усиљавања. То су трилери славуја. Види се колико су линије елободне, природне, лаке. А тако исго и боје. Ничега усиљеног, ничега тешког, ничега што вређа. Кад видимо лептира, не миелимо да ли се мучио онај ко.ји му је обојио крила. Кад видимо боје Ван Дајкове, и не помишљамо, да ли су оне стале свога аутора више муке, него што су Творца лептирова крила. Кад се не осећа мука, заборавља се и тешкоћа. Сликарство изгледа да је најлакша вештина на свету и нрохте нам се да узмемо палету, не сумњајући да има чега другог осим да набацамо боје, па да начинимо то исго. У евима вештинама или чак у свима вежбањима тела, човек може бити јак, шта више показујући свој напор, али он није елегантан као кад успе да га прикрије. То је та особина која је учинила да су Ван Дајка подражавали толики сликари. Сва енглеска шкода потиче