Нова искра

_ 137 -

љу.је својим сјајем чак и персијског амбасадора. Изазива дивљење код свих жена, па чак и једие старе слепе даме. Њему толико завиде и мрзе га римска мазала да сковаше једну заверу да га убију. Али он је већ измакао! Ои иде у Француску коју само пројури да би се вратио у сво.ју земљу, где гомила портрете, Распећа и Силажења Св. Духа и пуни својим радовима језуитске дркве. Чак је и он сам био постао по мало језуита или бар улази у једно њихово братство, али врло брзо. Најпосле у тридесетој години опет улази у лађу, искрца се у Енглеској, јури у двор и тамо као храбар витез прескачући све сметње, иадмашујући све сликаре на гласу, постаје први сликар краља Карла I. Он је уживао нечувеиу милост на енглеском двору. Двадесет и иет пута радио ,је краљев иортрет, а тако исто чосто и краљичин и краљевске деце. Вигае стотина племића позирало је пред њим. Од године 1680., године његова доласка у Лопдон, до 1641., годпне његове смртк, оп се држи у равнотежи на овоме двору пуном интригама, у овој земљи гдо су гунђали предзнаци револуције. Ни завист његових другова, ни вртоглава иаклоност великаша, пи његови легендарни успеси код пајвећих дама па двору ништа га но страгаи, нигата га не бупи. Док Рембрант животари непознат, он је проглашеп за највећег сликара свих времена. Сви замкови у Енглеској пуне се сликама којо је он створио. Он слика самога себе како показује ирстом на сунцокрет као символ краљеве милости, гато ће рећи суице које се ирема њему окреће, држећи другом' руком један златап ланац, који му је сам краљ ноклонио. Али толика срећа и толики рад убили су га. Тек што је Карло 1. добио времена да га ожени једном младом госпођицом, Ван Дајк умире у најбољој снази, остављајући за собом сјајан траг. Златиа је жетва у том трагу: вигао од дванаест стотина слика! Огромна циФра. А вредност ове жетво мора да је баснословна, кад се иомисли да понеке од ових слика вредо близу милиона. Он је оставио у Еиглеској око триста педесет иортрета , који никад не излазе из старих замкова гато ложе у дну великих зелених паркова, у магли, где лордови станују три четвртп године. Ваи Дајкових портрета има и у старим мрачиим замцима Џеновским, на обали Средземнога Мора, затворених између зидова дебелих као брегови, где влада мртва тигаина и где животаре последњи потомци великих талијанскнх племића. Има их најзад у Аустрији, Русији и неколико у Француској. Године 1899. Белгијанци, хотећи да нрославе тристагодигањицу свога славног зомљака (1599.—1899.) скупили су у једној јавној изложби у Анворсу све његово слике које су им хтели устушгги за то. Спромили су светковино, кавалкаде са старинским костимима и иосили у триумФу по улицама позлаћену статуу Ван Дајка, окићену жутим, црвеним и црним заставама, које су се лопршале по ветру. Долазили су са свих страна света да прославе ову светковину лепоте и ову победу уметности над заборавом и над смрћу.

Загато тај триум®? Зато што је Ван Дајк био нарочито сликар краљева. А био је нарочито сликар краљева, кнежева, великих племића, ка.рдилала и ратника зато што јо знао боље него ико други да нредстави линијама и бојама оно што се по да изразити: елегаицију. Рубенс је сликао суверене дивне али свечане, који понекад имају боју лица тако црвену и тако иунокрвну да изгледају

као касапска породица, обучена у брокат и злато. Веласкез је дивно сликао величииу шпанских краљева, али то је величина суморна, тужна, досадиа, то је бледа бескрвна аристокрација једног нлемена, која ужасно вене и која изумире. Тицијан и други велики талијански сликари показали су, у папама и великашима из Реиесанса, моћ људи снажних, енергичних, који пркосе опасности; великих нолитичара, јаких мишица, широког чела, проницавих очију, руку спремних за власт. Напослетку портретисте Луја XIV. представили су једну врсту бога или полубога који, заузимајући место на Олимпу измођу Аполона и Херкула, не беше више у Версаљским салонима. На против, гледајте

В. Буковац Г-ђа Јелица В. Буковца

портрете Вап Дајка. Не видите толико сјаја, ни скиптра, ни царске кугле, ни дворских огртача. Краљ Карло I. место скиптра држи штап, место кугле држи рукавицу. Војвода од Ричмонда држи номоранџу. Неаознати у Минхенском музеју, држи свој шешир. Енглеска краљица Ханриета има поред себе крупу, јер је тако требало, али њеиа рука држи само ружо. Лорд Филип Вертои држи пастирски штап. У неколико званичиих иортрета, Карло V, Густав - Адолф , Валенштајн и кардинал инФаит дон Фординанд Аустријски држе, до дугае, палицу као знак власти, али то је било обавезно ту, на тим портротима, који су били одређени искључиио за публику. И доиста иортрет кардинала инФанта био је поручен нарочито за украс триумФалне капије која је подигнута кад је овај долазио да предузме управу.