Нова искра

- 136 —

сном брзинон рађалс очи, бисер, нровидно тело, атлас, кадива, чинка, усне, осмејци, сјај згужване свиле и блисгање мача. Сказаљка великога сата, који је висио у једноме углу велнкога салона, показиваше да се један час свршио и те тпк и звуци сата мешаху се са звуцима виолине. Сликар се одмах дигно и нриближив се ирестолу, ноклони се врло дубоко не рекавши пи једне речи особи која је ту позирала. А ова, разумевајући тај неми језик и врло радосна што оставља ту досадну укоченост, осгављала би своје место н сви би почели да говоре, те би се атеље иснунио лармом. За ово време увели би каквог другог великаша, чији је ред да се попне на пресго. Уметник би се, отправивши свога госта, вратио у атеље где би му слуга пружио нову палету и опране кичице. Понекад су прекиди били дужи. То се дешавало кад би јавили да се краљева барка отиснула од обале \\Пн 4ећа1 Г и да прелази реку, управљајући се ка В1аскМагв-у. Онда су излазили на сусрет краљу који би, ушавши у сликарев атеље, дуго посматрао како се овај чаробни посао ради и, кад би ту биле само интимне личности, ћеретао с уметником и поверавао му своје бриге. Једном главни управник двора, гро® с1' Агшк1е1, заборави да иису сами и поче да се жали на рђаво стање краљевих Финансија: „А ви, господино каваљеру", рече краљ окренувши се сликару: „ знате ли ви шта значи кад се осећа потреба три или четири милиона ливара ?" А сликар, који је сваке недеље стварао узор-дела, од којих свако данас вреди вајмање сто хиљада Франака, одговори са најдубљим уверењем: „Ах! Сире, онај чији је сто увек снреман за његове пријатеље и чије је имање увек на расположењу његових метреса, брзо остаје нразних ценова!"... Један облачак иређе свима нреко чела. Један је мислио на парламенат који му не да више новаца; други на какву велику даму која није платила свој портрет, и на своје здравље које се рушило радом и уживањем, али би затим сви сложно гонили ове мисли. Музика је опет почињала, говорило се о новој светковини, а сликар би се латио своје беле и црне креде, па би се, гледајући треаутни израз свога краља, журио да га овековечи на листу хартије док не нлане бура и док ова глава не падне на ешаФОту под џелатовом секиром . . . Тај сликар био је Аитон Баи Дајк (АпШпе Уап 1)уск) из Анверса, а настањен, за последњих једанаест година свога живота, у Дондону. Ова еноха је најплоднија великим сликарима. Сетимо се године 1636. ко.ја је већ класична у историји Француских литература, јер је баш 1636. представљан први пут Сид од Корнеља. Посматрајмо какви су сведоци ђенија живели те исте године у свима народима, да иосматрају лепоту природе и лепоту жен& свога времена и да о томе оставе доказа потомству. Године 1636. живи највећи шпански сликар Веласкез и слика малог ињканта Валтазара. Године 1636. живи Рубенс, највећи Фландријски сликар и слика своје иејзаже. Године 1636. најзад живи славниРембрант, највећи холандски сликар и слика своју Дапају. Поред ова три цина има много великих уметника. Исте године Зурбаран у Шпанији слика свога Светога Љрана; Филип де Шампењ, у Француској, слика своју Галерију ка/рдиналових дела; Јорданс, у Холандији, слика своју Плодност; Пусен Седам тајни; Риздаел, најђенијалнији стари пејзажиста, слика своје Село исиод дрвеКа; Клод Лорен своје При-

станиште на мору; Франц Халс, најслободнији и пајсмелији од „импресиониста" слика своје Пушкаре из СентАндреа. Најиосле Ван Дајк је у пуној снази за сликање портрета и та година 1636. може бити да је најобилатија у његову животу. Запамтимо ову 1636. годину и гледајмо је као кулу светиљу која нам светли у цело.ј историји уметности.

У сред ове несравњиве чете, какву је улогу управо играо Ван Дајк? У Амсгердаму живљаше Рембрант у сиротињи, усамљен, стварајући, у тишини и сети, своја дивна дела која даиас неоцењено вреде. У Риму озбиљни Пусен, увијен у сво.ј огртач, шеташе но обалама Тибра, међу рушевинама; сањалица, ием, презрен од века у коме је живео, сањајући о старини. У Холандији Риздаол тумараше дуж бујних нотока или по шумама, улазећи у воденице, заустављајући се на браоама, разговарајући са сељанима који су становали по колебама. У Шпанији се Зурбаран удубљивао у посматрање калуђера и мрачног манастирског живота. Сви ови волики мајстори — живљаху скромно, чак и сиротињски у свом народу. Ван Дајк ради усред хуке и сасвим јавно , на врхунцу друштвеног положаја. То је велики витез сликарства. Његови другови Талијани зваху га: II рШоге са^аМегезсо, витез - сликар, сликар на коњу. То је био витез заиста, не само лен каваљор, витак, фин , олегантан, освајач, него још и хитар као стрела, смео као наж, окретан као јахач, чинећн све у три скока, без одмора. Кад изучавамо његов живот изгледа нам као да видимо неког арапског витеза у бурнусу, који се окреће у ковитлац на бесном пастуву, чији се покривач према сунцу блиста од шљокица и који се забавља да дигие са земље златан новац, а да не извуче иого из узенгија или да једним метком прекине ружину стабљику, а да не успори ход ... Пре свега, Ваи Дајк је рођен у граду где је и морао брзо изучити сликарство, у Анверсу, где је тада радио велики Рубенс. Рођен је од мајке која је везла свилом и златом, и сама била уметница, и од оца који, побожан и још израније у великој милости код црквених лица, беше на извору „иоруџбина" које одржавају живот сликара:. прва погодба за успех. Дечко показивашо толики дар за цртање, да га воћ у једанаестој години дадоше за шегрта код једног сликара; у тринаестој години улази у Рубенсов атоље и против воље Рубенсове, који није хтео више да прима ученике. Он ту улази без отпора, на јуриш. У Рубенсову се атељеу сгално радило. Једнога дана, у одсуству учитеља, ученици се споречкају и кошкајући се закаче једну почету слику и лактом замрче један велики део још свеже бојо. Дераи је имао на своме рукаву целе груди неког Светог Себастијана . . . Ужас! Шта ће рећи учитељ? Мали Ван Дајк ие оклева. Он метне леви палац у учитељеву палету, а у десну руку узме кичицу и нонрави штету без оклевања, на .јуриш. У двадесет првој годиниодлазипрви нут у Енглеску, гдо га представе Двору; враћа се у Фландрију, иролази кроз њу и јури у Италију у све већем јуришу. Међутим он се заљуби, али, одбијен од свирепог оца, већ заборавља све. У Џенови ради много портрета који су један од другог све вишо аристократски и не пропушта сликати своје моделе, као маркиза Брињол - Сала на коњу. Затим јури кроз целу Италију; сводови дворова одјекују од његових чизама. Задобија кнежеве, очарава кардинале, задив-