Нова искра

— 135 —

ћемо до колебе, јер тешко ти је еада у село ићи. Време Она се ћутећи дстже, лагано прихвати детенце, ув^ је грозно, клизаво је иутем, а и далеко је. Него сутра, га у иеки дебели вунени огртач и зајодно са Рајком изиђе иа иодрани, а ја ћу спавати овде у водепици." у црну, мрачну и хладну јесењу ноћ. (ПДСТАВИЋВ СЕ)

I ^

Јужно пролеће другу ЈГ. јМ. У[.

копнели снези, пукло премалеће. По вреломе зраку шева хитро леће. Повегарац благи пирка са планина; У собици мајка болног вида сина. »Хајде са мном, чедо, на пољане свеже, »Слушај како отуд песма се разлеже. »Сунце топло сија и цвеће се буди, „Уминуће боли што ти ломе груди.*

Осмехнув се тужно момче диже главу, А суза се засја у оку му плаву. Зајечар, 1903.

»О, не могу, мајко. Мој бол је без лека, »Ја за радост не знам, мене рака чека. „За мене је само једном сунце сјало, „За мене је само једном цвеће цвало. »Мој је цветак свео. Под брдашцем снива, »Тамо где пастирска песма се разлива. »Кад ми срце стане, носите ме тамо. „Нек ми драго није ни под земл^ом само. »ЈБубичица драга нек нам хумке кити; »Ох, ту ће ми, мајко, земља лакша бити.* Милутин Ј овлновић.

Ван Дајк

слккар краљева

о је било у Енглеској под владом Еарла I. Елегаитии и сујетни двор овога владаоца трудио се да у хуци од светковина заборави политичке распре, иародно незадовољство и гупђање Револуције која је хтела разорити монархију. Никад се није толико забављало у Енглеској. У једиој малој кући у кварту В1аскГпагз, у Доидону, иа десној обали Темзе, видело се свакога јутра ово: усред јеДнога великог салона, који јо био дивно застрт најрођим тканинама и осветљеп високим прозорима, била је као нека врста престола, а на њему нека дворска личност, лорд или леди, у свечаном оделу, непокретиа као каква Фигура од воска. На подножју степеница од престола седео је неки висок и витак нлемић, у црном прмуку, са злат-

ним ланцем око врата, шиљастих и подигнутих бркова, с рукавима иодигнутим вишо зглавкова, с великом округлом палетом у једној руци, с кичицом у другој, — он је грозничаво радио и платио нокривао бојама. Дизао се, ионово седао и обилазио са свих страна. Гомила племнћа с мачем о бодру, с главом утонулом у белом ореолу својих укрућоних јака посматрају га мирно. У једном углу салона свирачи свирају тихо и непрекидно. По ћилимовима се играју они мали пси, меке и чупаве длаке и великих очију које чисто прогутају целу главу, који се зову именом тадашњог краља: „иси краља Карла". Поред сликара стајао је слуга са другом сасвим чистом налетом и са другим опраним кичицама. Осим музике, иишта се није чуло, а осим руку виолиниста, ништа се није мицало у салону, док су се под кичицом црнога каваљера песве-